Projektna neuroza


Projekt-management između blagostanja, neuroze i represije



Uvod

            Pitanje koje se često i uvek u istom obliku postavlja svima onima koji rade u sferi nematerijalne produkcije, ili neprofitnom sektoru, ili oblasti projektnog rada, i kako se sve već ne naziva ova ravan – jeste šta je to, zapravo, što svi oni rade? Šta se u ovom sektoru radi, kako se to postiže i, u krajnjoj liniji, zbog čega se to čini? I ma koliko samo po sebi jednostavno zvučala i često se postavljala, teško je na ovakva pitanja dati jedan zaista jednostavan i sveobuhvatan odgovor. Upravo iz razloga nemogućnosti nalaženja pravog odgovora na spomenuta pitanja, nastao je ovaj tekst, baziran na sumiranju onog neposrednog (primarnog) iskustva, koje je kritički preispitano i zatim sagledano u jednom širem okviru. To je naročito bilo važno, jer se određene prakse nisu mogle razumeti na pravi način bez svog postavljanja u društveni kontekst. Pogotovo bi, bez takvog pristupa, bilo onemogućeno shvatanje njihovih ideoloških usmerenja i političkih obeležja. Ipak, to ne znači da pojedine teze u tekstu nisu netačne ili preterane, da u njima nema grešaka ili zastranjivanja. Naprotiv, sve je moguće. Pa je, tako, moguće i to, da su nalazi u ovom tekstu u najvećoj meri – ispravni. Ali, na kraju krajeva, to i nema toliki značaj. Ono što je važno jeste, zapravo, nešto drugo: tekst predstavlja jednostavan pokušaj da se glasno kaže ono što jeste, barem onako kako se nama čini da jeste t.j. kako ono jeste za nas. Jer baš je to ono što, prema rečima R. Luxemburg, predstavlja najrevolucionarniji mogući čin.


Project-management, korak po korak

Projektni rad predstavlja dominantni tip rada u području tzv. nematerijalne proizvodnje t.j. sociokulturne produkcije, koje je još poznato i kao oblast neprofitnog rada, budući da radne aktivnosti u njoj nemaju za cilj stvaranje profita i klasičnu akumulaciju, investiranje i reinvestiranje kapitala[1]. Pod nematerijalnom proizvodnjom je obuhvaćena produkcija kulture i različitih vidova društveno-korisnog rada, od umetnosti, preko kulturnih i edukativnih programa, do podsticanja raznovrsnih oblika društvenog aktivizma. Reč je o jednom specifičnom tipu, pretežno kognitivnog rada, koji se realizuje u formi projekata – zajedničkih poduhvata privremenog trajanja, sa ciljem stvaranja jedinstvenog proizvoda, usluge ili rezultata[2]. Za projektni rad su karakteristični ograničeno trajanje realizacije, određeni spektar tema, precizno definisani rezultati i detaljno razrađeni plan rada, sa opisom metode, aktivnosti, načina finansiranja i tako dalje. Rad u formi projekata nije tipičan isključivo za neprofitni sektor, već se javlja i drugde, ali u neprofitnom sektoru on predstavlja preovlađujući radni model.
Početak svakog projekta predstavlja identifikovanje određenih pojava, problema, pitanja ili potreba u jednoj društvenoj sredini, koje nije moguće zadovoljiti uobičajenim putem ili na koje nije moguće naći odgovore kroz ustaljene oblike komuniciranja i već postojeće forme društvenog delovanja. To je mesto na kojem počinje formulisanje jednog alternativnog odgovora ili alternativnih načina za zadovoljavanje identifikovanih potreba. Upravo njihovo precizno i detaljno objašnjenje, opravdanje s obzirom na potrebe društvene sredine i takozvanih ciljnih grupa (društvenih grupa koje se nalaze u fokusu), projektovanje konkretnih rezultata i njihovih mogućih uticaja t.j. načina na koji će se na jedan alternativan način zadovoljiti potrebe društvene sredine i fokusne grupe, predstavlja osnovu svakog projekta. Sa druge strane, ove osnovne linije projektne ideje se raščlanjuju na niz procedura, metoda i aktivnosti neophodnih za postizanje planiranih rezultata i, samim tim, realizaciju postavljenih ciljeva i pretpostavljenog uticaja. One se pri tome smeštaju u precizno strukturisani vremenski plan, koji omogućava efikasniju realizaciju, kao i kontrolu i merenje efekata svake pojedinačne faze rada na realizaciji osnovne projektne ideje. Na bazi detaljno strukturisanih i u vremenski okvir postavljenih delatnosti, formuliše se podela rada t.j. precizno određenje radnih zaduženja u projektu, što podrazumeva tačno definisanje radnih angažmana (t.j. projektom kreiranih radnih mesta), broja radnih sati koji zahteva svaki od njih, kao i finansijskih nadoknada za svako radno mesto. Kada se tome doda još i evaluacija – set procedura kojima se vrši ocenjivanje uspešnosti projekta i koji predstavlja finalizaciju projektnog rada – dobija se, dakle, ono što se naziva projektom, a što predstavlja predominantni oblik rada u sferi nematerijalne produkcije.
Iz prethodnog se opaža da se projektni rad uopšte ne razlikuje od drugih oblika ekonomskog delovanja u kapitalizmu; i zaista, on i nije koncipiran kao ništa drugo nego kao jedan od oblika kapitalističke produkcije. Primera radi, za kapitalističku produkciju karakteristično proračunavanje inputa i outputa tipično je i za projektni rad, koji uvek obuhvata analizu odnosa uloženih resursa, najčešće u vidu tzv. humanog i socijalnog kapitala, prema rezultatima i uticajima koje ti rezultati mogu imati; stoga se projekat realizuje samo ukoliko ukoliko projektovani profit opravdava uloženi kapital. Ovo nije jedini primer prisustva kapitalističke logike unutar projektnog rada, naprotiv, i neki drugi njegovi elementi imaju odlike tipične za kapitalističku produkciju – na primer, inovacija u procesu proizvodnje takođe predstavlja jedan klasični kapitalistički momenat[3]. Pored inovacije, treba spomenuti stalnu tendenciju ka optimalizaciji proizvodnje (smanjenju produkcionih troškova), zatim standardizaciju produkcije i nešto, što bi se uslovno moglo nazvati automatizacijom proizvodnje[4]. Ovakva fordizacija i tejlorizacija rada postaju još izraženije izračunavanjem broja radnih sati neophodnih za realizaciju svake pojedinačne faze i podfaze projektnog rada, a koja je, barem prema shvatanju finansijera, neophodna radi izračunavanja realne visine nadnica. Sve ove mere direktno vode uvećavanju radne efikasnosti, što za posledicu ima, dakle, povećanje produktivnosti, jer organizacije koje se bave ovom vrstom proizvodnje postaju sposobne da realizuju veći broj projekata istovremeno, kao i da prošire asortiman svojih proizvoda (istovremenom orijentacijom na različite vrste produkata), što za krajnji rezultat ima uvećanje njihovog (simboličkog) kapitala. Osim toga, jedan prosečni projekat odlikuje se i drugim elementima tržišnog planiranja, tipičnog za kapitalizam. Tako svaki projekat pretpostavlja ciljnu grupu: zajedno sa anticipiranjem njenog reagovanja na projekat, određuju se načini uticanja na njeno ponašanje (senzibiliziranje ciljne grupe), ali se i proračunava uticaj koji se na ciljnu grupu, ali i širu društvenu sredinu, kroz realizaciju projekta može izvršiti. U ovu sferu mogu se ubrojati i marketinško delovanje t.j. PR aktivnosti koje zahteva svaki projekat, kao i takozvani risk management, koji uključuje metode za umanjivanje ili eliminisanje mogućih rizika i grešaka koje se mogu javiti prilikom realizacije projekta.

Kada se projektni rad sagleda na ovaj način, postaje jasno da je u pitanju jedan, ekonomskom logikom vođeni oblik rada u ne-ekonomskoj sferi, koji se, pored svega, nalazi u procesu transformacije (koja nalikuje transformacijama u području proizvodnje karakterističnim za razdoblje ranog kapitalizma). Jer oblast projektnog rada ukazuje na pojavu razvijene podele rada i simplifikciju radnog procesa, koja, takoreći, omogućava prelazak sa manuelne proizvodnje majstorskih radionica na manufakturnu proizvodnju. Istovremeno, područje sociokulturnih delatnosti, koje po svojim osnovnim osobinama nije (ili ne bi trebalo da bude) merljivo aršinima tipičnim za kapitalističku produkciju, uključuje se na tržište i postaje podložno standardizaciji, merenju i kontroli. Dakle, može se reći da su na delu tejlorizacija i fordizacija sociokulturne produkcije[5] t.j. podvrgavanje kulturne proizvodnje i socijalnog rada modelu fabričke proizvodnje, sa svim njegovim pratećim pravilima, rešenjima, obrascima rada itd. U tom smislu, proizilazi da “rad u kulturnom i intelektualnom polju u sve većoj mjeri postaje klasični kapitalistički rad za koji je karakteristično to da je neograničen, nasilan i otuđen[6]. Zato se o projektnom radu i ne može govoriti kao o formi koja predstavlja alternativu kapitalističkim oblicima rada, jer ona to objektivno nije, niti može postati. Umesto toga, projektni rad je samo jedna u nizu, iako nešto drugačija, kapitalistička matrica. Kako se, kao što je rečeno, projekti uglavnom realizuju u onoj sferi koja se obično razume kao oblast neprofitnih delatnosti, sasvim je jasno da je na delu uspešna translacija elemenata ekonomskog ponašanja, svojstvenih tržištu, u neprofitni sektor, što samo ukazuje da sve oblasti društvenog delovanja, uključujući tu i neprofitne delatnosti, pre ili kasnije postaju podvrgnute logici kapitalističkog tržišta.

Formulisanje projekata može biti koncipirano i na način koji je potpuno suprotan onom opisanom na početku prethodnog dela. Naime, nije neuobičajeno da se u kreiranju projekta polazi ne od neke generalne zamisli ili uočenog problema koji se nastoji rešiti, već od aktuelnih tema ili potreba finansijera. Kada je na delu ovakav pristup, organizacije najčešće nastoje da utvrde koje su to teme “aktuelne” u sledećem projektnom periodu, te onda na osnovu toga formulišu sopstvene projekte. Ovaj model rada, zbog stalnog pomeranja fokusa interesovanja, doveo je do pojave svaštarenja kod jednog broja aktera u sferi sociokulturne produkcije. Zato nije neobično to što ovakve organizacije u svom portfoliju imaju projekte koji se po svom sadržaju kreću u širokom spektru, od onih koji problematizuju očuvanje životne sredine i opštu zaštitu ljudskih prava, preko projekata koji tematizuju suočavanje sa prošlošću, do promovisanja umetnosti i novih medija, kao i rada sa raznovrsnim društvenim manjinama (bilo da su u pitanju Romi, osobe sa invaliditetom ili homoseksualna populacija). Sa druge strane, postoji još pragmatičniji pristup projektnom radu, koji se očituje u formulisanju projekata isključivo prema očekivanjima finansijera. Drugim rečima, projekti se kreiraju tako da idealno odgovaraju svim očekivanjima i zahtevima određenog donatora. U ovom slučaju, prvo se identifikuje željeni finansijer, zatim se analiziraju njegova opredeljenja i očekivanja, kao i uputstva za sastavljanje projekta. Pri tome, važno mesto zauzima analiza projekata koje je ovako identifikovani donator ranije finansirao. U takvim projektima, ukoliko su njihovi kratki opisi dostupni na uvid na internet stranici – a najčešće jesu – markiraju se ključne reči, koje predstavljaju osnovni putokaz za izradu sopstvenog projekta. Prema nalazima ovih ispitivanja organizacije formulišu temu projekta, zatim odaberu metode i aktivnosti, definišu odgovarajuće rezultate i sve se to pakuje u projekat, na način da ovaj bude što privlačniji tom određenom donatoru. Osim spomenutog, postoji i praksa recikliranja projekata – prerađivanja starih i jednom već realizovanih projektnih ideja t.j. njihovog preformulisanja i dopunjavanja, opet u skladu sa očekivanjima finansijera.
Jedan od osnovnih faktora uspešne transformacije projektne ideje u primeran projektni predlog, koji se može uspešno prodati na projektnom tržištu, spada dobra primena projektmenadžerskog metajezika. Naime, projektni predlozi su uvek formulisani na jedan specifičan, iako standardizovan način, i obuhvataju profesionalnu terminologiju, koja svoje poreklo vodi iz ekonomske teorije, sociologije i teorije menadžmenta. U cilju uspešnog kretanja na tržištu, akteri u sferi projektnog rada nastoje da što bolje ovladaju ovom temrinologijom, zbog čega u toku svog delovanja prolaze raznovrsne oblike obuke iz projekt-menadžmenta. Na njima polaznici uče, na primer, o razlikama između project outputs i project results, poučavaju se tome šta su indikatori uspešnosti, na koji način se odabiraju target groups i utvrđuju njihove konkretne potrebe, šta su stake-holders i tome slično. Međutim, reč je o jednoj dimenziji primene projektmenadžerskog metajezika, koja je vidljiva pre svega u formi projekta. Drugu, daleko značajniju stranu čine termini koji svoju primenu nalaze u sadržini projekata. Zato ukoliko pretenduje na uspeh, projekat mora uključivati participaciju, samoorganizaciju i samoodrživost (participation, self-organization i self-sustainability)[7], ali ovde treba spomenuti i druge ključne reči, kao što su inkluzija (aktivno uključivanje), animiranje, aktiviranje, afirmisanje, edukacija, emancipacija, umrežavanje (social networking), interdisciplinarnost, multidisci-plinarnost, raznovrsnost, različitost, interaktivnost, kreativnost, mobilnost, fleksibilnost, odgovornost i tako dalje. Među popularne termine ubrajaju  se i senzibiliziranje javnosti, podizanje svesti (awareness-raising), lobiranje, zagovaranje itd. Varijacije su, naravno, moguće, zavisno od toga o kojoj je vrsti projekta t.j. projektnoj oblasti i ciljnoj grupi reč[8]. Kao što se iz priloženog može videti, projektmenadžerski metajezik predstavlja jedan neoliberalno intonirani miks ekonomističkog vokabulara, termina svojstvenih sociologiji, teorijama upravljanja i marketinga, kao i politički korektnih fraza[9]. Ono što je važno istaći jeste da ovakva standardizacija i profesionalizacija imaju za prevashodni cilj da projekte, koji sadržinski mogu značajno varirati, ipak donekle i u pogledu samog sadržaja ujednače (standardizuju) i tako učine merljivima i uporedivima, što je, između ostalog, još jedan primer prilagođavanja neprofitnog rada kapitalističkoj logici. Primena projektmenadžerske terminologije, osim toga, često menja osnovnu ideju projekata do njihove potpune neprepoznatljivosti, ali ne samo na taj način što transformiše njihov oblik već i tako što, u manjoj ili većoj meri, direktno utiče na njihovu sadržinu, neretko umanjujući njihovu subverzivnost i društvenu kritičnost. U tom smislu se može govoriti o još jednom obliku kapitalističke intervencije u polju i reprodukcije dominantnog ideološkog sistema u sferi neprofitnih delatnosti. 

Nakon što se formuliše projekat, pristupa se projektovanju finansijskog plana (kreiranju budžeta) i apliciranju t.j. podnošenju projektnog predloga potencijalnim finansijerima. Pošto će o finansijskoj strani projekata biti reči u posebnom poglavlju, na ovom mestu potrebno je reći nešto o procesu apliciranja. Poznata je stvar da finansijeri kojima se podnose projektne aplikacije u principu nikada detaljno ne proučavaju predloge projekata – umesto toga, projekti se ocenjuju na osnovu površnog uvida ili analizom tek pojedinih delova projektnog predloga, u prvom redu prema nazivu, kratkom opisu, metodama, kao i nazivu podnosioca projekta. Temeljnoj analizi projektnih predloga pristupa se tek u drugoj fazi selekcije, i to samo ako postoji višestepeni proces odabira, a to je slučaj samo u jednom manjem broju projektnih konkursa.
Ponekada selekcija projekata – to je, na primer, slučaj sa većinom konkursa državnih ustanova u Srbiji – ima fiktivni karakter. Reč je o nameštenim konkursima, na kojima je većina dobitnika unapred izabrana; pri tome se na 90% projekata, koji su de facto izabrani izvan redovnog konkursa, metodom slučajnog izbora selektuje preostalih 10% projekata, čime se prevari obezbeđuje privid verodostojnosti. Brojne organizacije – pogotovo one koje su politički bliske krugovima vlasti i one čiji su članovi povezani različitim interesnim vezama sa tzv. političkom elitom[10] – značajan deo svojih finansijskih sredstava obezbeđuju upravo na ovakav način. Zapravo je reč o jedva prikrivenoj formi direktnog finansiranja iz budžeta državnih ustanova, koje se obavlja kroz fiktivne projekte, preko posrednika, i na druge slične načine. Na delu je model privatno-državnog partnerstva, jedan klijentelistički odnos, koji se dodatno osnažuje (nekad privremenim, ali nekada i stalnim) angažovanjem članova neprofitnih organizacija na poslovima u državnim institucijama, kao i istovremenim angažmanom državnih činovnika u neprofitnom sektoru, čime svi stiču određeni simbolički kapital i materijalnu dobit. Ali nije redak slučaj da se na ovaj način obavlja i samo obično pranje novca za potrebe struktura moći, na taj način što se državnim sredstvima finansiraju fiktivni projekti sa predimenzioniranim budžetima, čije se trošenje opravdava na takođe fiktivan način, a zatim se tako fiktivno potrošena (oprana) sredstva bratski dele i prebacuju što u privatne džepove, što u partijske kase. U Republici Srbiji, na primer, ovaj tip partnerskog odnosa organizacija iz neprofitnog sektora i državnih ustanova postao je naročito raširen u poslednjim godinama i predstavlja jedan od glavnih izvora finansiranja političkih partija, koji, to nije potrebno naglašavati, izmiče svakoj vrsti nadzora, bilo državnih, bilo nezavisnih nadzornih tela.

Posebnu vrstu apliciranja za sredstva t.j. specifičan tip saradnje između organizacijâ i finansijera predstavlja uspostava strateškog partnerstva, kao forme stalne projektne saradnje između finansijera i grupa koje su prepoznate kao partneri. Ova praksa je najtipičnija za različite političke fondove (one fondove koji su bliski određenim partijama ili političkim opcijama), iako ovakvi obrasci delovanja nisu nepoznati i među drugim donatorima. Iza ovakve prakse finansijera nalazi se opredeljenje da se u toku više godina podrži rad određenog broja organizacija, te se na taj način indirektnim putem nastoji ostvariti određeni politički uticaj u društvu, nastanak i razvoj određene političke opcije ili izvesna politička promena, i to bez direktnog mešanja u političke tokove društva. Međutim, sa druge strane, nisu toliko retki ni slučajevi da se politički fondovi direktno uključuju u politička zbivanja u zemljama i/ili regionima u kojima deluju, često na vrlo kontroverzan način. To je, na primer, bio slučaj sa jednom nemačkom političkom fondacijom (liberalne orijentacije), koja je svojim delovanjem ne samo direktno podržala, već i organizovala državni udar u jednoj južnoameričkoj zemlji.

U samom procesu apliciranja, do punog izražaja dolazi nesigurni i neizvesni karakter projektnog rada, koji predstavlja njegovu glavnu odliku i ujedno jedan od njegovih najvećih nedostataka (i faktora demotivacije radne snage angažovane na projektima). Naime, bez obzira na vreme, rad i sredstva koja su uložena u razvoj projektne ideje i, konačno, kreiranje projekta, ne postoji nikakva vrsta garancije da će projekat, samom svojom izradom, zaista i zaživeti t.j. da će se obezbediti finansijska sredstva potrebna za njegovu realizaciju. Isto tako, ne postoji nikakva vrsta sigurnosti da će se projekat realizovati na planirani način, u planiranom okviru i sa ciljevima koji su zacrtani na početku procesa formulisanja projekta, jer finansijeri uvek mogu tražiti (a često i traže) modifikacije osnovnog projektnog predloga. Osim toga, čak i u slučaju uspešno obavljenog apliciranja – kada je predlog projekta prihvaćen od strane donatora – neizvesnost ne nestaje, jer finansijer zadržava pravo da u svakom trenutku obustavi dalju isplatu odobrenih finansija, pa čak i da zahteva povraćaj već transferovanih finansijskih sredstava. Dakle, neizvesnost je po mnogo čemu centralno mesto projektnog rada, zbog čega on predstavlja paradigmu neoliberalne radne politike.


Kreativno računovodstvo
 
Poseban segment projektnog rada predstavlja formulisanje budžetske konstrukcije neophodne za realizaciju projekta. Finansijski plan podrazumeva projekciju finansijskih sredstava potrebnih za ostvarenje projektnih aktivnosti, što uključuje novčane nadoknade angažovanoj radnoj snazi (na bazi honorara), putne troškove, izdatke za smeštaj i ishranu (u slučaju organizovanja seminara i konferencija), troškove za promotivne aktivnosti i publikovanje rezultata projekta (brošure, kataloge, izložbe, filmove itd.), kao i pokrivanje drugih vrsta izdataka (iznajmljivanja prostorija i opreme, kancelarijski materijal, troškove komunikacije, tekuće troškove itd.).
Postoje određena pravila, manje ili više striktno definisana, na koje je neophodno obratiti pažnju prilikom proračuna troškova za jedan projekat. Kao prvo, finansijeri ne odobravaju sredstva namenjena pokrivanju izdataka koji ne stoje u direktnoj vezi sa realizacijom projekta, pogotovo ne troškove kao što su kupovina nekretnina, automobila i slični veliki izdaci; zatim, tekući troškovi (izdaci za komunalije), izdaci za telefonske i internet račune, kao i troškovi potrošnog kancelarijskog materijala, po pravilu, skupno ne mogu iznositi više od 10% ukupne vrednosti budžeta. Nadoknade za izradu i upravljanje (koordinaciju) projektom obično ne bi smele da prelaze 20% ukupnih budžetskih sredstava; prilikom proračuna sredstava namenjenih za koordinaciju neophodno je izvršiti manje-više precizan proračun radnih sati, jer pojedini finansijeri zahtevaju u izveštajima i računicu o utrošenim radnim satima; iznosi novčanih nadoknada za pojedine aktivnosti u okviru realizacije projekta (troškovi prevoda, moderacija, treninga, honorari predavača, dizajnera, fotografa, tehničkog osoblja itd.) moraju se računati prema tzv. lokalnoj tarifi t.j. u skladu sa nacionalnim standardima. Pored ovih, manje ili više uobičajenih pravila, svaki finansijer ima i svoju internu regulaciju, koja se mora uzeti u obzir prilikom konstrukcije budžeta. Pojedini fondovi ne finansiraju honorare, neki drugi ne pokrivaju putne troškove za međunarodne projekte ili štampanje publikacija; pravila nekih finansijera podrazumevaju da se sredstva za projekte mogu trošiti isključivo u zemlji i/ili regionu u kojem se projekat realizuje, dok kod drugih takvih vrsta ograničenja nema. Većina finansijera zahteva kofinansiranje – zbog čega organizacija mora da pronađe barem još jednog dodatnog finansijera i/ili da uloži sopstvena materijalna sredstva u realizaciju projekta; neki finansijeri, pak, striktno odbijaju mogućnost kofinansiranja. Dakle, kao što se iz priloženog može videti, postoje vrlo različite prakse, kojima se organizacije uvek moraju prilagoditi, ukoliko nameravaju da ostvare finansijsku saradnju sa određenim fondovima.
Budžetska konstrukcija za jedan prosečan projekat se javlja u nekoliko različitih oblika: prvo se formuliše realni budžet – proračun realno potrebnih sredstava za realizaciju jednog projekta – koji predstavlja polaznu osnovu u finansijskom planiranju; međutim, ova verzija finansijskog plana nije identična onoj budžetskoj konstrukciji koja se predstavlja finansijeru, kao što ni ovaj drugi (zvanični) predlog budžeta na kraju ne odgovara onom planu finansiranja koji će finansijer zaista i prihvatiti. Dakle, uvek se u opticaju nalazi više različitih verzija budžeta: jedna kojom su planirana sva neophodna sredstva za realizaciju projekta, druga, uslovima finansijera prilagođena budžetska forma, i treća, finalna finansijska konstrukcija t.j. ona koju se finansijer odobrio kao konačnu. Formulisanje više paralelnih budžeta je neophodno, pre svega, zato što finansijeri nisu spremni da prihvate sve budžetske stavke, koje su prema proceni aplikanta neophodne za realizaciju jedne projektne ideje. Ali i zbog toga što aplikanti kroz budžet za konkretan projekat uvek pokušavaju da obezbede više sredstava nego što im je realno potrebno i da na taj način isfinansiraju i neke druge projekte ili vanprojektne aktivnosti. Iz tog razloga je iznos sredstava u finansijskim konstrukcijama koje se predlažu finansijerima uvek značajno uvećan u odnosu na stvarne potrebe: nepisano je pravilo da se finansijske projekcije uvećavaju za 20-50%, ali nije redak slučaj da su budžeti uvećani i za nekoliko stotina procenata u odnosu na realne potrebe. Na taj način, između ostalog, aplikanti pokušavaju i da zaobiđu ograničenja koja predstavljaju finansijska pravila i prakse donatora, na primer, ustaljena praksa da finansijer svojim sredstvima podrži ne 100% već od 50 do 80 procenata budžetskih stavki. Dakle, zbog toga što se očekuje da će finansijer odobriti tek 80% traženih sredstava, izvorni budžet se modifikuje i uvećava, na primer, za 30 procenata, jer se na taj način, i pored intervencija finansijera t.j. rezova u budžetu, može obezbediti svih 100% sredstava potrebnih za realizaciju projekta. I zaista, finansijeri na takav način uvek obavljaju intervenciju u finansijskom planu projekata koje odobravaju – dakle, nikada ne prihvatajući da finansiraju svih 100% sredstava. Pored toga, način isplate i upotreba finansija ponekada mogu biti ograničeni dodatnim pravilima: na primer, pojedini finansijeri (kakvi su na primer fondovi EU), razvili su praksu da u toku neposredne realizacije projekta isplaćuju od 50 do 80% odobrene sume, a da preostalih 20-50% prebacuju na račun organizacija tek po realizaciji projekta i podnošenju na uvid svih neophodnih izveštaja i računa. Na taj način, između ostalog, oni nastoje da motivišu aplikante na potragu za dodatnim izvorima finansiranja t.j. kofinansijerima. Upravo u pokušaju da preduprede ovakve vidove ograničenja, kao što je rečeno, aplikanti i podnose predimenzionirane budžetske konstrukcije donatorima. Dakle, kao što se može videti, u pitanju je jedna karakteristična praksa, gotovo ritualna igra, kojom dve strane nastoje jedna drugu da nadmudre: finansijer pokušava da se zaštiti od manipulacija i da nametne veću kontrolu, aplikant nastoji da izbegne ograničenja i da izbori veći manevarski prostor za finansijsko manipulisanje. 
Ovakva praksa fondova zahteva od podnosilaca predloga projekata daleko veću umešnost pri realizaciji projekta, nego što bi se to na prvi pogled moglo očekivati. Sa jedne strane, usložnjava se proces konstruisanja finansijskih planova i kontrole trošenja sredstava, pre svega promene njihove namene (upotrebe novca namenjenog za jednu svrhu u neke druge svrhe), zbog čega je neophodno istovremeno imati u vidu i realni i finalni budžet, onaj budžet koji je izvorno predviđen projektom i onaj budžet koji je odobren od strane finansijera, a koji se uvek međusobno razlikuju. Upravo na tom mestu dolazi do izražaja veština administriranja, jer se u procesu promene namene finansijskih sredstava lako može izgubiti tačan uvid u finansijsko poslovanje i mogu se dogoditi vrlo ozbiljne administrativne greške, koje mogu ugroziti projekat kao celinu. Osim toga, u slučaju kofinansiranja, administriranje mora uzeti u obzir podeljeno finansiranje, kojem treba dodati i uvek nezgodni vremenski faktor – potrebu da se sredstva za određene svrhe potroše u određenom vremenskom periodu ili do određenog roka. Sa druge strane, kofinansiranjem se proces apliciranja višestruko ponavlja i produžuje, čime se aplikanti faktički primoravaju na veću posvećenost jednom određenom projektu, što i jeste osnovna zamisao finansijera. Međutim, rezultati ovakve politike često su potpuno suprotni onome što se želi postići. Naime, zbog stalne razapetosti između aktuelnih projekata i onih projekata čija realizacija se nalazi u fazi priprema, prosečni aplikant ne raspolaže kapacitetima koji bi mu omogućili ovako zamišljenu posvećenost realizaciji jednog konkretnog projekta. Zato se postavlja pitanje šta treba preduzeti u slučajevima kada aplikant ne uspe da nadmudri finansijera, dakle, kada ne obezbedi sva neophodna sredstva kroz jednu aplikaciju, ili kada uspe u obezbeđivanju svih potrebnih finansija, ali od toga može da koristi samo 50% sredstava u fazi realizacije projekta? Iako bi jedino logično rešenje bio pokušaj da se obezbedi kofinansiranje, često se u praksi izbor svodi na potpuno odustajanje od realizacije projekta ili na realizovanje projekta sa onim sredstvima sa kojima se u tom trenutku raspolaže. A aplikanti se većinom opredeljuju za ovaj drugi izbor.
Na koji se način projekat realizuje sa, recimo, polovinom potrebnih sredstava? Prvi korak je projekcija novog budžeta, koji podrazumeva razgraničavanje onoga što je moguće i onoga što nije moguće postići u datim okolnostima. To podrazumeva odlaganje isplate honorara svim licima angažovanim u projektu na krajnje neodređeno vreme. Tako se angažovanoj radnoj snazi isplata nadnica pomera sve do onog trenutka dok ne stigne preostali deo uplate od finansijera, što obično znači do kraja realizacije projekta, pa čak i nakon toga, jer je potrebno vreme da finansijer registruje okončanje projekta, prouči sve izveštaje i odobri transakciju preostalih sredstava. Sledeći korak je proporcionalno umanjenje svih nepotrebnih troškova, sa tim da se ne sme ispustiti iz vida činjenica da finansijer u konačnom finansijskom izveštaju očekuje da ukupni troškovi projekta, uprkos tome što je u fazi realizacije isplaćeno svega 50% odobrene sume, budu u skladu sa onim što je planirano, dakle, da realni troškovi iznose 95-100% planiranih troškova. Jer u suprotnom finansijer zadržava pravo da ne isplati preostali iznos. Na taj način finansijer pokušava da se zaštiti od naduvanih budžeta, iako ova mera realno nema velikog učinka. Naime, projektni tim, koji nije u mogućnosti da za realizaciju konkretnog projekta pronađe kofinansiranje ili preusmeri sredstava iz drugih projekata, pribegava finansijskim mađioničarskim trikovima t.j. različitim oblicima manipulisanja, kojima se prikupljaju fiktivni dokazi o fiktivno utrošenim sredstvima za realizaciju projekta. Ovde se, pre svega, ubrajaju potpisivanje fiktivnih honorarnih ugovora, prikupljanje fiktivnih računa za različite vrste troškova i fiktivno obavljene usluge i tome slično. Pri tome se kao naročito značajne pokazuju veze projektnog tima aplikantske organizacije sa pojedincima i drugim organizacijama, koje jedne drugima pribavljaju različite vrste pokrića za ovakvo fiktivno poslovanje. Međutim, postoje i drugi načini da se finansijska ograničenja fondova ublaže, a jedno od najuobičajenijih sredstava za to jeste uvođenje novčane participacije (kotizacije) za projekte, što je jedna nepopularna, ali često neizbežna mera. Dakle, ovim se podrazumeva da učesnici u projektu – najčešće je to slučaj sa projektima koji obuhvataju ekskurzije t.j. razmene učesnika – prilažu sopstvena materijalna sredstva na ime participativne takse. Međutim, kao što je rečeno, ovakve prakse mogu samo da ublaže, ali ne i da otklone prepreke koje se postavljaju pred projektne timove u procesu realizacije projekata.
Pri ovakvim finansijskim operacijama, ispostavlja se, najviše trpi sama realizacija projekta, čiji kvalitet značajno opada u odnosu na polazne planove. Usled pomanjkanja finansija, na primer, za radionice i predavanja se umesto renomiranih (skupih) predavača, trenera i moderatora, pozivaju oni manje renomirani i jeftiniji eksperti koji su dostupniji, a to često mogu biti i osobe iz same organizacije. Od angažovanih lica, naravno, očekuje se da prihvate umanjene iznose honorara ili da pristanu na njihovu odloženu isplatu, ali da ipak potpišu fiktivne ugovore u kojima je iznos honorara veći od onog koji je realno isplaćen, a koji se dostavljaju finansijeru u završnom izveštaju. Takođe, jedna od metoda za smanjivanje troškova je umanjivanje vremena i sredstava potrebnih za istraživanja i terenski rad, zbog čega se, često, umesto realizacije sopstvenih istraživačkih aktivnosti, pribegava recikliranju istraživačkih nalaza, koji su utvrđeni ranije i to na jedan, verovatno jednako upitan način. Isto tako, umanjuju se sredstva potrebna za pripremne aktivnosti, promocije, medijske nastupe i ostale delatnosti koje se ubrajaju u marketinšku sferu, tako da se, umesto medijskih kampanja koje pretpostavljaju kontinuirano medijsko delovanje i organizovanje događaja velikog obima (performansa, konferencija za štampu itd.), PR aktivnosti svode na povremeno i nedovoljno informisanje putem mailing lista i socijalnih mreža. Odustaje se od produkcije propagandnog materijala (plakata, letaka, kataloga itd.) ili se on produkuje u količinama koje nisu dovoljne, što, sve u svemu, direktno doprinosi nevidljivosti projekta u javnoj sferi.
Ukoliko je reč o seminarima ili konferencijama, ušteda se postiže smanjivanjem broja planiranih radnih dana, umanjivanjem broja izlagača i trenera, ali i broja pozvanih učesnika, zatim, umanjuju se troškovi smeštaja i ishrane, ili se za učesnike organizuju smeštaj i ishrana po privatnim stanovima članova organizacije-domaćina, a sve u skladu sa starim maoističkim principom gde može da jede troje, može i četvoro. Troškovi prevoza se umanjuju opredeljivanjem za jeftinije vrste transporta, iako često ni takav tip intervencije nije dovoljan, zbog čega se, u drastičnim slučajevima, pribegava praksi delegiranja. Ova praksa predstavlja raširenu pojavu u projektima koji uključuju ekskurzije, međunarodne razmene i seminare: umesto većeg broja članova više različitih grupa, u razmenama ili na seminarima učestvuju samo pojedini delegati koji predstavljaju grupu. Međutim, delegati prilažu fiktivne liste učesnika projekta, potpisane od strane članova njihove organizacije, a na osnovu kojih je aplikant u mogućnosti da dokaže prisustvo većeg broja učesnika projekta i da, na osnovu njihovog broja, prikaže (fiktivno) uvećane troškove realizacije, koji se na posletku ispostavljaju finansijeru. Ovo su samo neki od uobičajenijih metoda manipulacije u projektima, a postoje i brojne druge prakse, koje se razlikuju zavisno od tipova projekata, finansijske regulacije i mogućnosti kojima raspolaže projektni tim. Naravno, kvalitet na ovaj način realizovanog projekta je, najblaže rečeno, upitan, jer on ni u jednoj svojoj fazi nije implementiran na način kako je to osnovnim planom zaista i bilo predviđeno.
Moglo bi se, dakle, reći da finansijska politika donatora, suprotno svojim namerama, često doprinosi nastanku i razvoju čitavog niza problematičnih praksi u projektnom radu. Sa jedne strane, primorava projektne timove na kreativni finansijski rad t.j. na direktno kršenje finansijskih pravila i zakona, dok, sa druge strane, doprinosi smanjivanju kvaliteta realizovanih projekata, minimiziranju značaja njihovih rezultata i, pogotovo, uticaja koji ovi mogu imati. Poseban problem ovakve politike je negativan uticaj na radnu motivaciju projektnih timova, koji postaju više zainteresovani za što jednostavniju i bržu realizaciju projekata, nego za kvalitet njihove implementacije. Osim toga, ovakom politikom se angažovana radna snaga – izuzev njenog rukovodećeg dela – praktično osuđuje na prekarnu egzistenciju u toku realizacije projekta, jer se isplata honorara odlaže na neodređeno vreme. To primorava radnike na traženje dodatnih poslova i alternativnih izvora prihoda, što umanjuje ionako nedovoljno vreme koje oni mogu da posvete projektnom radu. Tako proizilazi, na posletku, da je finansijska politika finansijera, koji bi po pravilu trebao da je najneposrednije zainteresovan za uspeh projekta, i koji ovakvu specifičnu politiku baš i sprovodi sa ciljem zaštite i unapređenja projekta, u velikoj meri odgovorna za njegov praktični neuspeh.


Položaj radne snage i odnos prema radu

Iako finansijske prakse donatora u značajnoj meri doprinose kako održavanju prekarnog karaktera projektnog rada, tako i njegovim slabim rezultatima, ipak se ne može reći da bi drugačija vrsta politike proizvela i drugačiju vrstu rezultata. Na prvi pogled, reč je o kontroverznoj tezi, ali samo ukoliko se zanemare postojeće radne prakse u većini organizacija koje predstavljaju aktere na sferi projektnog rada – o kojima će biti reči u sledećem poglavlju – kao i profil radne snage angažovane u projektima.
Kada se govori o nosiocima radnog procesa u projektnom radu, u većini slučajeva je  reč o radnoj snazi kojoj je delatnost u okviru tzv. neprofitnog sektora jedina preostala mogućnost društvenog angažmana, učešća u javnom životu, kao i ostvarenja materijalne egzistencije. Po pravilu se radi o delu populacije koji je na ovaj ili onaj način isključen iz glavnih tokova raspodele moći, novca i simboličkog kapitala, uglavnom o jednom delu inteligencije (koji dolazi iz sfere humanističkih nauka) koji je, zbog promena u oblasti obrazovanja i na tržištu rada – koje se poslednjih decenija sve intenzivnije odvijaju[11] – osujećen u svom profesionalnom i društvenom angažmanu. Dakle, reč je o onom sloju koji je usled društvenih transformacija marginalizovan, isključen i učinjen suvišnim, dakle, onom segmentu kojem nije pošlo za rukom da u okviru društvenog mainstreama pronađe onakvu poziciju koja bi mogla odgovarati njegovim stručnim kvalifikacijama i ambicijama. U takvim okolnostima rad u formi projekata u neprofitnom sektoru predstavlja drugo najbolje rešenje (second best), budući da omogućava kakvo-takvo zadržavanje u polju t.j. zamenu za osujećeni profesionalni i društveni angažman. Zbog toga što ovakvo delovanje, uprkos svemu, ostaje samo pokušaj prevazilaženja društvene isključenosti t.j. indirektno društveno i profesionalno pozicioniranje, kojim se osujećenost prevazilazi samo na jedan prividan način – i konačni rezultati jedne ovakve operacije su, najblaže rečeno, slabi. Upravo iz tog razloga se angažman u neprofitnom sektoru u formi projektnog rada kod većine aktera u polju poima kao neka vrsta privremenog, poluprinudnog rešenja, mogućnosti koja se prihvata vrlo nerado, najčešće samo zato što druge mogućnosti, u datom trenutku, ne postoje. Zbog toga i nema motivacije za rad u projektima, pa se radne aktivnosti realizuju nevoljno, nerado, nezainteresovano, sa minimumom radne snage i inicijative. Ono što je takođe karakteristično za većinu radnika u ovoj oblasti, jeste neprestano traženje izlaza iz domena projektnog rada, permanentno “vrebanje” prve povoljne prilike za privremeno ili trajno napuštanje neprofitnog sektora i pronalaženje zaposlenja i društvenog angažmana, koji bi se odlikovali većom stabilnošću i sigurnošću prihoda, po mogućstvu u javnom sektoru t.j. u nekoj državnoj ustanovi.  
Iako se uopšteno smatra da rad u neprofitnom sektoru može predstavljati solidnu polaznu osnovu za neke buduće oblike profesionalnih i društvenih angažmana t.j. biti dobra odskočna daska za dalje zapošljavanje i društveno napredovanje – zbog čega bi onda i bilo logično da na početku svog delovanja projektmenadžerski proletarijat pokaže veće zalaganje i nametne se svojim sposobnostima za nove i bolje angažmane – izrazitija lična inicijativa i veći aktivizam radnika u neprofitnom sektoru, po pravilu, ipak izostaju[12]. Uzrok ove pojave je upravo iskustvo radnika o tome da se ova vrsta rada “ne isplati”, jer osim što onemogućava ostvarivanje prihoda većih od egzistencijalnog minimuma, ona isto tako ne predstavlja ni polaznu osnovu za kretanje duž društvene lestvice. Tako se pokazuje da teza o radu u neprofitnom sektoru, kao dobroj startnoj osnovi za društveno napredovanje, predstavlja samo jedan u nizu motivacioninih trikova upravljačkih struktura u ovoj oblasti, ali ne i realno postojeću mogućnost. Jer zahvaljujući samo svom prethodnom angažmanu i iskustvu, radnici iz neprofitnog sektora – barem je to slučaj u većini zemalja jugoistočne Evrope – retko uspevaju da napreduju duž društvene lestvice t.j. da se pomere ka odgovornijim pozicijama ili bolje plaćenim i sigurnijim radnim mestima. Ako do takvog društvenog napredovanja nekim sticajem okolnosti i dođe, ono je pre rezultat uticaja drugih faktora (političkih veza, poznanstava, slučajnosti itd.) – dakle, prethodni angažman i iskustvo u neprofitnom sektoru igraju pri tome zanemarivu ulogu. Iz tog razloga, najviše što većina radnika iz neprofitnog sektora može očekivati u toku svog angažmana jeste kretanje duž horizontalne društvene linije: povremeni angažman u drugim grupama u neprofitnom sektoru, prelazak iz jedne grupe u drugu i tome slično.
Faktor demotivacije radne snage je i relativno jednostavna zamenjivost većine radnika, jer ponuda različitih vrsta privremenog i povremenog angažmana u sferama projektnog rada uvek višestruko zaostaje za aktuelnom potražnjom. Stoga bi se moglo reći da se rad u sferi sociokulturne produkcije može posmatrati i kao glavni mehanizam privremene apsorpcije delova nezaposlene, humanistički obrazovane inteligencije. Dakle, ne može govoriti o stvarnom zapošljavanju – zasnovanom na trajnom radnom angažmanu sa osiguranim prihodima – već pre o nekoj vrsti poluzapošljavanja. Zato, kada se govori o radnoj snazi angažovanoj u neprofitnom sektoru, može se reći da je uglavnom u pitanju ista ona polu-kvalificirana polurezervna armija radne snage koja je konstantno u tranzitu i koja trči od projekta do projekta i od jednog privremenog i prekarnog zaposlenja do drugog[13]. Utoliko bi se moglo zaključiti da je demotivisanost za rad jedna opšta pojava u organizacijama koje deluju u sferi sociokulturne produkcije, a njen prateći element je i visok nivo fluktuacije članstva. Što je sve, s obzirom na okolnosti, više nego razumljivo.

Jedno od glavnih obeležja projektnog rada i ujedno jedan od njegovih najvećih nedostataka predstavlja njegov nesigurni karakter, koji se ispoljava u vidu privremenog trajanja projekta, neizvesnosti finansiranja, neperspektivnosti, privremenosti, nesigurnosti i nedovoljnosti – dakle, prekarnosti – projektnim radom stvorenih radnih mesta. Ovo je problem koji ima sistemski karakter i ne može biti rešen nikakvim (polu)merama koje preduzimaju bilo finansijeri, bilo same organizacije, u cilju osiguranja svojih radnih aktivnosti. Dugoročni projekti (oni koji se realizuju u toku više godina), iako jesu bolja solucija u odnosu na projekte kratkog trajanja, sami po sebi ipak ne predstavljaju rešenje ovog problema. Jer programi i projekti koji se realizuju u toku dužeg razdoblja i sa većim budžetima, podležu većem broju ograničenja i kompleksnijim vrstama kontrole, zbog čega i zahtevaju znatno veći radni angažman postojeće radne snage. Ali, uprkos svim ovim nedostacima, većina organizacija pokušava da upravo kroz obezbeđivanje ovakvih vrsta projekata, premoste – ako već ne mogu da eliminišu – spomenuti problem. Ipak to uspeva samo nekim akterima, najčešće onima koji uspevaju da ostvare različite vidove strateških partnerstava sa finansijerima. Većina ostalih, baš iz razloga nemogućnosti postizanja jedne takve vrste dugotrajne saradnje, pribegava drugačijem tipu rešenja, koje osnovni problem zapravo komplikuje i čini težim: reč je o hiperprodukciji projekata.
Hiperprodukcija projekata – proizvodnja projekata u broju koji prevazilazi realne mogućnosti realizacije nosilaca projekta – za posledicu ima ekstremno naprezanje ionako opterećenih radnih kolektiva, budući da prekomerni rad postaje norma, kako u procesu pripreme projekata, tako i u toku njihove realizacije. Kako se realizaciji nijednog od projekata ne mogu posvetiti za to neophodni vreme i trud, kvalitet svakog pojedinačnog projekta se značajno smanjuje, što u mnogome obesmišljava sam koncept projektnog rada. Osim toga, hiperprodukcijom se ni malo ne uvećava izvesnost radnih angažmana, jer se na ovaj način ne stvaraju sigurna radna mesta, već, umesto toga, dodatni projekti donose samo dodatni broj slabo plaćenih i privremenih (dakle, prekarnih) radnih mesta. Tako se umesto postizanja određenog stepena izvesnosti i sigurnosti radnog mesta, multiplikuje broj prekarnih radnih pozicija, višestruko se uvećava naprezanje kao i trošenje radne snage, što sve neizbežno vodi pojavi burn-out sindroma kod radne snage angažovane na radu u neprofitnom sektoru.
Burn-out sindrom se manifestuje u vidu hroničnog umora i zamora muskulature, intenzivnog stresa – koji se ispoljava kroz razne psihosomatske poremećaje – zatim uvećanog krvnog pritiska, agresivnosti, koju prate depresivne epizode i anksioznost, kao i niza drugih poremećaja koji predstavljaju solidnu osnovu za nastanak i razvoj čitavog niza psihičkih i fizičkih obolenja. Ispostavlja se, dakle, da uobičajeni stil rada većine aktera na projektnom tržištu vodi pojavi tzv. menadžerskih bolesti – zdravstvenih tegoba povezanih sa velikom odgovornošću, karakterističnih za upravljačke strukture velikih kompanija – u redovima prekarne radne snage. Na prvi pogled reč je o jednoj apsurdnoj situaciji, ali ispod apsurdne površine nalazi se vrlo jasna logika. Reč je o jednostavnom intenziviranju (za kapitalizam ionako karakteristične) eksploatacije radne snage, sa tendencijom da se ona (eksploatacija) dovede do svojih krajnjih granica. I to je sve. Zato, kada je reč o projektnom radu, može da se govori o primeru jačanja klasne borbe, i to one borbe koju vladajuća klasa vodi protiv radničke klase. Imamo pred sobom, dakle, još jednu potvrdu neprestanog trajanja kapitalističke ofanzive, naravno, u njenom neoliberalnom ruhu, ofanzive koja zapravo nije počela juče, jer trenutno stanje predstavlja samo (isto tako trenutni) vrhunac politike koja se, uz punu saradnju državnih struktura[14], vodi decenijama unazad. Utoliko treba naglasiti i to da ni aktuelna svetska ekonomska kriza – kojom je, kako se tvrdi, u pitanje dovedena dominacija neoliberalne politike – u praksi ni malo nije doprinela izmeni situacije[15].

Prekarizacija, klasno raslojavanje i strukture moći

Angažman u neprofitnom sektoru t.j. projektni rad predstavlja tipičan vid samozapošljavanja – model rada koji je ne više toliko karakteristična, koliko sve norma-lizovanija i masovnija pojava u neoliberalnom kapitalizmu. Polazna tačka ovog modela sastoji se u shvatanju da pojedinci moraju sami sebi kreirati radno mesto, odrediti metode i delokrug svog rada, odrediti njegove rezultate i anticipirati uticaje, kao i obezbediti finansijska sredstva kojima bi se tako koncipirani radni angažman mogao izdržavati. Cilj je forsiranje jednog održivog radnog koncepta, obrasca koji se zasniva na fleksibilnosti, privremenosti i finansijskoj opstojnosti, tačno onako kako to promoviše neoliberalni socioekonomski program. Kao prednosti ovog modela često se naglašavaju mogućnost samoodređivanja (self-determination)” i odbijanje rigidnog poretka fordističkog režima, što, međutim, nije ni mali deo istine o projektnom radu, nego upravo zamagljivanje njegove suštine, koja se sastoji u tome da projektne (pseudo)institucije promovišu prekarizaciju i nesigurnost[16]. 
Projektni rad, dakle, kao jedan neoliberalni radni model, karakterišu nesigurnost, privremeni karakter i permanentni problem finansiranja. Radna mesta odlikuju se mobilnošću i fleksibilnošću t.j. potrebom čestog prilagođavanja promenama radnih pozicija i zaduženja prema tzv. potrebama tržišta, kao i stalnom dostupnošću radne snage t.j. raspoloživošću za rad u svako doba. U osobine ovog načina rada trebalo bi ubrojati i angažman na osnovu honorarnih ugovora, kojima najčešće nisu pokriveni socijalno i zdravstveno osiguranje zaposlenih, kao i tzv. rad od kuće, koji, zajedno sa fleksibilnim radnim vremenom, predstavlja najproblematičniju odliku projektnog rada. Naime, zahvaljujući fleksibilnom radnom angažmanu i kućnom radu, postepeno se briše granica između radnog i slobodnog vremena, čime se celokupno slobodno vreme stavlja u službu radnog vremena, pa se tako na jedan perfidan način zapravo produžava radno vreme[17]. Takođe, zbog pojave nečega što se naziva investiranim radom (radom koji se investira u formulisanje projekta, a koji retko može da se naplati), zatim usled postojanja tzv. skrivenih radnih aktivnosti (rada koji nije uključen u opis radnih mesta, ali koji uprkos tome postoji u projektima), kao i zbog čestog prekovremenog rada, za koji se takođe ne može obezbediti finansijska nadoknada, veći deo radnog angažmana u projektnom radu ostaje neplaćen[18]. Jednu od odlika rada u neprofitnom sektoru predstavlja i stalna potreba za tzv. širenjem kompetencija radnika, u smislu permanentnog obrazovanja i usavršavanja, neprestanog sticanja novih znanja i veština iz najrazličitijih sfera rada. Širenjem kompetencija radna snaga uvećava svoje veštine, samim tim u stanju je da proširi i svoju ponudu na tržištu, što je u celini čini konkurentnijom. Na taj način radna snaga na najbolji način odgovara na zahtev tržišta za samoinvestiranjem, koji leži u osnovi neoliberalne radne politike. Ovaj zahtev iza svoje, na prvi pogled sasvim jednostavne i racionalne fasade – kojom se prikazuje kao jedan logičan, opravdan, takoreći, zdravorazumski zahtev[19] – zapravo u sebi krije čitav ideološki univerzum, uključujući tu i “vrhovnu tajnu neoliberalne ideologije. A ona se sastoji u tome da je neoliberalizam u svom shvatanju društva, podele između rada i kapitala, tržišta i tako dalje, načinio korak više od liberalizma. Ne samo u tom smislu što, za razliku od teoretičara liberalnog ekonomskog modela, ideolozi neoliberalizma ističu kako organizacioni princip tržišta nije razmena, nego takmičenje (konkurencija) – budući da razmena referiše na kakvu-takvu jednakost, dok konkurencija jasno potencira nejednakost[20] – već i u tome, što je neoliberalni program otišao još dalje u shvatanju kapitala, procesa njegove reprodukcije i mesta radnika u tom procesu. Naime, prema neoliberalnom shvatanju, radnik nije tek dodatak mašini – kao što je to bio u klasičnoj kapitalističkoj formaciji fordističkog tipa – t.j. radnici nisu samo oni koji (re)produkuju kapital u procesu rada, ostajući, ipak, ovako ili onako odvojeni od kapitala samog. Naprotiv. Prema neoliberalnom programu, radnici su i sami deo kapitala, oni su jedan njegov fragment, koji se naziva još i ljudskim resursima ili humanim kapitalom[21]. Pretvaranjem radnika u ljudske resurse, prividno se briše suprotnost između radnika i kapitalista, radnici prestaju da budu radnici i postaju preduzetnici t.j. “samoinvestitori koji plasiraju svoje sopstvene mikrokapitale (same sebe) na tržištu, nadmeću se sa konkurencijom (drugim radnicima), sami sebe investiraju i reinvestiraju u procesu proizvodnje, neprestano poboljšavaju sopstvene performanse (šireći svoje kompetencije), dakle, samoorganizuju se i samoupravljaju, preuzimaju odgovornost i rizike (kroz sopstveni risk-management), nastojeći da se pokažu isplativima t.j. samoodrživima, itd. Na taj način počinjemo da govorimo o nečemu što se može nazvati biokapitalom, kapitalom koji počinje da cirkuliše (određuje, meri i kontroliše) čitavim životom, svim oblastima života, zbog čega celokupna ljudska egzistencija postaje podređena kapitalu i njegovoj logici[22]. Tako se do neslućenih granica šire mogućnosti kapitalističke eksploatacije, zbog čega neki autori ispravno zaključuju da ova transformacija fordističkog radnika u humani kapital, njegovo pretvaranje u preduzetnika samog sebe (u čijem sprovođenju važnu ulogu imaju savremene menadžerske tehnike) predstavlja dovođenje do vrhunca procesa subjektivizacije i eksploatacije[23]. Između ostalog, reč je o praksi koja se može definisati kao embodied realisation, a koja predstavlja konstitutivni momenat postojećeg sistema[24].
Pošto tzv. humani kapital u tom smislu podleže istim pravilima kao i sve druge vrste kapitala, proizilazi da nema razlika između ovog i nekog drugog vida kapitala, zbog čega radništvo, dakle, ne može biti entitet koji bi bio odvojen od kapitala, ili mu čak bio suprotstavljen, već predstavlja ništa drugo nego jedan njegov specifičan oblik. Eksploatacija, socijalne suprotnosti i nejednakosti tako prividno nestaju, jer ne postoji više podela na eksploatisane i eksploatatore, produktivni i parazitski deo društva, radnike i kapitaliste, one koji su uključeni u sistem i na one isključene iz sistema. Umesto toga, postoji samo društvo formalno jednakih, velika tržišna utakmica formalno ravnopravnih preduzetnika, u kojoj su neki više, a neki manje uspešni, ali u koje su svi ravnopravno uključeni. Reč je, dakle, o svojevrsnom isključivanju na način uključenosti, formalnoj uključenosti kojom se prikriva stvarna isključenost, a sa njome i svi drugi vidovi društvene nejednakosti. Posredi je jedna zaista fantastična ideološka konstrukcija, kojom se (često uspešno) zamagljuje prava priroda postojećeg, dakle, kapitalističkog sistema.

Kao što se iz izloženog može videti, osnovnu osobinu projektnog rada, i u širem smislu sociokulturne proizvodnje, predstavlja prekarni rad, pri čemu prekarnost treba razumeti kao isključenost ili veoma ograničeno učešće u ustanovljenom nacionalnom kompromisu[25]. Dakle, reč je o već spomenutom ograničenom pristupu, ili isključenosti iz glavnih tokova raspodele moći, novca i simboličkog kapitala u društvu. Ovog puta, pak, ta su ograničenja ili isključenosti dvostruke, jer se javljaju i kao predispozicija za angažman u projektnom radu, ali postoje i u samom načinu rada, pa se tako dalje reprodukuju. Međutim, to je deo istine o radu u neprofitnom sektoru – puna je istina to da i u ovoj sferi postoje razlike, i da čorba od krompira ne predstavlja svakodnevicu baš svih koji su u ovakvoj vrsti angažmana našli svoje uhlebljenje. Drugim rečima, nejednakost društvenog položaja nikada se ne manifestuje na jednak način, jer uvek postoji nejednakost u nejednakosti. Naime, oblast neprofitnog rada je uzduž i popreko ispresecana različitim vrstama socijalnih diferencijacija, među kojima, naravno, ključnu ulogu igra klasna podeljenost. Na klasno raslojavanje utiču najrazličitiji faktori, od kojih su neki, uslovno rečeno, dati t.j. zatečeni – način i uslovi u kojima se stupa u proces rada, pojedinačni i grupni polazni resursi itd. – dok su neki drugi proizvedeni. U ove poslednje spadaju podela rada u radnom procesu, specijalizacija koja iz nje proizilazi, kao i pristup različitim vrstama resursâ, informacijama, mogućnostima obrazovanja i socijalnog umrežavanja. Svi ovi faktori vode podelama na, uslovno rečeno, projektmenadžersku buržoaziju i projektmenadžerski proletarijat, kako među akterima (organizacijama) u sferi sociokulturne proizvodnje, tako i unutar samih organizacija, među članstvom.
Iako u grupama, pogotovo u onim neformalno organizovanim i sa manjim brojem članova, često nije moguće povući oštru podelu među radnim zaduženjima t.j. izvršiti jednu jasnu podelu rada – nego je, umesto toga, slučaj da “svi rade sve” – ipak se vremenom u svakoj od njih pomaljaju znaci diferenciranja među članstvom i dolazi do profesionalizacije i specijalizacije. Pre svega, javlja se podela na upravno-kontrolne i izvršne delatnosti u okviru organizacije t.j. diferencijacija menadžmenta – zaokupljenog problematikom upravljanja i finansijskom stranom projekata – od radne snage angažovane na realizaciji projekata. Ovakva jedna “prirodna” podela, proizašla iz različitih pozicija u procesu produkcije, vremenom se produbljuje, jer sa sobom donosi specijalizaciju, koja podrazumeva nove inpute znanja i informacija, koji zbog prethodne podele rada nisu ravnomerno distribuirani, već su koncentrisani samo na deo kolektiva, i to pretežno na upravljački sloj. Tako se postepeno stvara faktički nepremostiva podela unutar grupe.

Na jednoj strani odvaja se menadžment, koji vlada svim tajnim znanjima i ima monopol nad informacijama, i čije se interesovanje za rad grupe kao celine sve više javlja u obliku zainteresovanosti za ispunjavanje zacrtanih planova i postizanje očekivanih rezultata. Zato se vrednost projekata od strane upravno-kontrolnih organa isključivo meri statistički, dok se konkretan sadržaj ili vrednost radnih aktivnosti u nekom društvenom, kulturnom ili političkom smislu retko uzima (ili nikada ne uzima) u obzir. Naravno, i u okviru upravljačke klase se javljaju određene diferencijacije, tako da na posletku i unutar nje dolazi do podvajanja na, uslovno rečeno, neradnički i radnički sloj t.j. na skup aktera koji donosi odluke i koji više nema nikakve direktne veze sa radom u grupi, i na segment koji operacionalizuje ove odluke. Po tome prva skupina po svemu poprima odlike vlasnika kapitala, dok druga preuzima funkciju birokratije.
Na drugoj strani (na dnu vertikale) nalazi se projektmenadžerski proletarijat, kojem podela rada, kao što je rečeno, određuje mesto neposrednih izvršilaca radnih aktivnosti. Dakle, upravo podela rada i specijalizacija koju ona donosi sa sobom povlače jasnu liniju razgraničenja između ovog i gornjih slojeva u grupi; naravno, ni izvršni (radnički) sloj nije homogena grupacija, tako da i unutar nje postoje brojne distinkcije. Tako se mogu razlikovati nekvalifikovana radna snaga (pomoćno osoblje, praktikanti, volonteri itd.), polukvalifikovani radnici (prevodioci, snimatelji, lektori, koreografi i sl.) i visokokvalifikovana radna snaga t.j. stručnjaci kao što su dizajneri, reditelji, producenti, web i marketinški eksperti i ostali koji se (samo)ubrajaju u kreativnu klasu. Na taj način se u grupi uspostavlja jedna manje-više jasna hijerarhijska struktura: od posedničko-upravljačke klase na vrhu do preeksploatisane radne snage na dnu, a između njih srednji slojevi birokratije, visokokvalifikovanih radnika itd. Iako postoje izvesne (ograničene) mogućnosti za kretanje duž vertikalne linije (napredovanje) u grupi, ovako određene pozicije se ipak retko u značajnijoj meri menjaju – umesto toga, kroz rad organizacije stalno se održavaju klasne podele u njoj.

Naime, iz klasno određenog struktuisanja organizacije proishodi uspostavljanje odgovarajućih pozicija moći i sistema mikrohijerarhija, kao i mehanizama kojima se oni održavaju i snaže. Organizacione prakse – održavanje linijâ klasnih podela (bazirano na striktnoj podeli rada), monopol nad procesom odlučivanja i upravljanja, i sa tim povezano onemogućavanje ili ograničavanje pristupa informacijama i mogućnostima daljeg obrazovanja, netransparentno finansijsko poslovanje, uspostavljanje zamršenog sistema klijentelističkih odnosâ između delova upravljačkih struktura i delova izvršnih slojeva, i tako dalje – reprodukuju vladajući model odnosa u društvu i njima odgovarajućih ideologija. U tom pogledu, dakle, može se reći kako organizacije iz neprofitnog sektora prenose sa makro na mikro nivo dominantne, klasno određene, kapitalističke prakse i uz njih reprodukuju i vladajuće ideološke obrasce, kojima se postojanje takvih praksi obrazlaže i opravdava.
Treba reći da se to često čini na jedan spontan način, jer se takva reprodukcija dominantne ideologije po pravilu ne odvija sa predumišljajem, sa nekim planom i namerama, već upravo neplanirano, dakle, spontano. Nije redak slučaj da se ideološka reprodukcija zbiva uz istovremeno izražavanje želje da se ona po svaku cenu izbegne, što je samo po sebi neobična pojava. To se javlja kao poseban problem u grupama koje pretenduju na političku razliku, dakle, onima koje svojom praksom nastoje da ukažu upravo na problematični karakter vladajućeg ideološkog modela i dominantnih odnosa u društvu. U tom smislu se spontana reprodukcija dominantne ideologije javlja kao jedan suptilan oblik ideološke subjektivizacije, kroz koju se perfidno slama svaki vid otpora i vrši uspešna integracija njegovih aktera u sistem. Jer kroz jedno nesvesno i neplanirano usvajanje upravo onih društvenih praksi i odnosa prema kojima se formalno zauzima kritički stav ili koje se odbacuju, i uz istovremeno ostajanje u uverenju da se, zbog kritičkog odnosa ili odbacivanja takvih obrazaca delovanja i ideologije koja stoji u njihovoj pozadini, kao i poznavanja mehanizama njenog delovanja, ujedno nalaze i izvan domašaja njihovog uticaja[26], obavlja se jedno suptilno i utoliko vrlo efikasno integrisanje u kapitalistički sistem. U navedenom se prepoznaje i sva ugodnost jedne takve pozicije, čija se suština ogleda u isključivanju refleksije, kao sigurnog načina da se onemogući spoznaja stvarnog odnosa spram vladajuće ideologije u društvu. Dakle, u tom smislu se može reći da izloženost ideološkoj represiji može da se odlikuje i ugodnošću. Utoliko bi trebalo naglasiti i to, da se ugodnost transformiše u bolnu neugodnost odmah čim se ovi odnosi učine transparentnim t.j. onda kada se javi svest o njihovom problematičnom karakteru i kada se počinju preispitivati.
Iz svega prethodno rečenog, dakle, proizilazi da akteri u ovoj sferi, a pogotovo oni koji pretenduju na neku političku razliku, predstavljaju jedan vrlo značajan segment državno-ideološke aparature. U tom smislu se i ne može govoriti – kao što se to inače čini – o akterima u oblasti sociokulturne produkcije – a naročito o onima koji politički deluju ili imaju političke ambicije – kao o nevladinim organizacijama (NGO-ima), jer proishodi da su nevladine organizacije, kao jedan u nizu ideoloških aparata države, upravo vladine organizacije, u smislu što se sve one, spontano ili planirano, nalaze u službi kapitala, države i vladajuće ideologije.

Alternativne prakse

Projektni rad t.j. projektne pseudoinstitucije problematične su na niz načina, kao što se to može iz prethodnog videti. Ovaj model rada i njegove prakse protivurečne su isto onako kao i društvo u čijem okviru nastaju, razvijaju se i nalaze primenu, tim pre jer (spontano ili programski) reprodukuju obrasce delovanja i ideološku matricu svog društvenog okruženja. Stoga je pogrešno u orijentaciji na ovaj model rada tražiti način za ublažavanje društvenih odnosa zasnovanih na eksploataciji ili čak neku vrstu izlaza iz kapitalističkih socioekonomskih okvira. Istina je da se okretanjem njemu eliminiše jedan oblik limitiranosti i zavisnosti, nadzora i upravljanja, ali na mesto starih vidova kontrole i ograničenja, ovaj model postavlja neke nove, drugačije, ali jednako (ako ne i više) represivne vidove, tako da se njime, zapravo, jedna forma dominiranosti zamenjuje drugom. U tome, dakle, nema ničeg epohalno novog ili potencijalno revolucionarnog.

Međutim, iako projektne pseudoinstitucije ne predstavljaju same po sebi ni vid bekstva, niti prevazilaženje kapitalističkih odnosa, to ipak ne znači da se u njihovom okviru ne može istovremeno promovisati jedna drugačija vrsta odnosa, koji su zasnovani na principima različitim od onih koje nameće vladajuća ideološka matrica. Zbog svoje sve veće raširenosti na tržištu rada, projektne pseudoinstitucije predstavljaju osnovno polje delovanja jednog značajnog dela populacije, i utoliko jesu ono pravo (i zapravo jedino) mesto na kojem on može započeti svoju političku borbu. Rešavanje društvenih protivurečnosti se, vrlo verovatno, neće odvijati baš u sferi projektnog rada, i umesto toga, zavisiće od nekih drugih faktora, odnosa i trendova u društvu, ali čak i strategije aktera na ovom području mogu na jednom mikro nivou doprineti pronalaženju mogućih rešenja za ove suprotnosti. Jer kroz svakodnevnu praksu pojedinaca i grupa koje deluju u ovom polju, promoviše se jedan specifičan model života i rada, koji može biti zasnovan na eksploataciji, kompetitivnosti, reprodukciji prekarnosti, nedemokratskim i autoritarnim načelima – koji, dakle, može imati kapitalistički t.j. neoliberalni karakter – ili se pak može zasnivati na uzajamnosti, solidarnosti, pravednosti i demokratskim principima.
Iako akteri u oblasti projektnog rada ne mogu u velikoj meri da utiču na promene svoje društvene sredine i vladajućih odnosa u društvu, oni ipak mogu jasno ne-pristati da reprodukuju dominatni model društvenih odnosa i njima odgovarajućih ideologija. Dakle, ako se njihovo društveno okruženje odlikuje kapitalističkom eksploatacijom, različitim oblicima ideološke represije i dominacijom nedemokratskih političkih praksi, to ipak ne znači da ovakve grupe ne mogu praktično sprovoditi i promovisati jedan drugačiji tip odnosa. Nema sumnje da su mogućnosti za ovakvu vrstu delovanja ograničene t.j. da neće biti lišene protivurečnosti, kao i da njihov uticaj neće imati veliki domet, ali ove činjenice nisu razlog da se od takve orijentacije i odustane. Jer praksa organizacije jeste suština organizacije, drugim rečima, organizacija – to je praksa organizacije. I ukoliko je praksa u grupi nedemokratska i eksploatatorska, ukoliko se kroz nju reprodukuju socijalna beda i ideološka subjektivizacija, utoliko ni sama grupa neće predstavljati ništa drugo do jedan državno-ideološki aparat. Ako je pak praksa organizacije postavljena na drugačije temelje i bazira se na principima solidarnosti, pravedne distribucije i demokratskog odlučivanja i upravljanja, i njeni efekti biće znatno drugačiji. U tom smislu ovakve grupe predstavljaju specifičan tip posrednika između društvene sredine i članstva grupe, delujući kao amortizer negativnih uticaja prvog na drugo, i ujedno promovišući u svom okruženju jedan drugačiji obrazac života i rada, dajući time svoj mali, ali značajan doprinos razvoju alternative kapitalističkom društvu.



Bibliografija:

  • A Guide to the Project Management Body of Knowledge (PMBOK Guide), 2008.

  • Altiser, Luj. Ideologija i državni ideološki aparati. Loznica: Karpos, 2009.

  • Burdije, Pjer. Signalna svetla. Prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji. Beograd, 1999.

  • Candeias, Mario. Passive Revolutionen vs. Sozialistische Transformationen”, Papers, Rosa Luxemburg Stiftung, Berlin, 2011.

  • Krašovec, Primož. Realna supsumpcija u hramu duha: klasna borba u univerzitetskom polju, u: Kroz tranziciju. Prilozi teoriji privatizacije, ured. Željko Popović, Zoran Gajić, Novi Sad, 2011, 43-70.

·         Lazzarato, Maurizio. Construction of Cultural Labour Market. Link: http://eipcp.net/policies/cci/lazzarato/en

·         Lazzarato, Maurizio. The Machine, Transversal, 11/2006, Link: http://eipcp.net/transversal/1106/lazzarato/en

·         Lorey, Isabel. Governmental Precarization, Transversal, 08/2011. Link: http://eipcp.net/transversal/0811/lorey/en

  • Minqui Li. The Rise of China and the Demise of the Capitalist World-Economy. London: Pluto Press, 2008.



  • Rädle, Rena, Jeremić, Vladan. From Soros Realism to Creative Class, Psychogeographical Research, Novi Sad: MSUV, 2009, 125-134.


·         Tsianos, Vassilis, Papadopoulos, Dimitris. Precarity: A savage Journey to the Heart of Embodied Capitalism. Transversal, 11/2006. Link: http://eipcp.net/transversal/1106/tsianospapadopoulos/en





[1] Ova teza nije u potpunosti tačna. Na koji način se ispoljava njena netačnost biće više reči dalje u tekstu.
[2] Vidi: A Guide to the Project Management Body of Knowledge (PMBOK Guide), 2008.
[3] Inovativnost se u projektnom radu ispoljava pre svega u inovativnom formulisanju metoda koje će biti primenjene pri realizaciji projekta. U tom smislu se traži da metodi budu kreativni, neortodoksni, interdisciplinarni, dinamični i interaktivni, i da se što više razlikuju od poznatih obrazaca, koje već primenjuju drugi akteri na tržištu (konkurencija). Inovativnost metoda omogućuje stvaranje prednosti u odnosu na konkurenciju i u smislu uvećanja šansi za obezbeđivanje finansijskih sredstava za projektni rad, budući da finansijeri, prilikom odabira projekata koje će materijalno podržati, veliku pažnju poklanjaju upravo metodama rada predviđenim u projektnim predlozima.   
[4] Tendencije u sferi projektnog rada vode upravo u pravcu zamene rada pojedinaca, koji poznaju celokupan proces rada i vladaju veštinama potrebnim u svim njegovim fazama, radom polukvalifikovane radne snage, sposobne da obavlja mehaničke radnje u pojedinim fazama produkcije. To je rezultat podele rada i zahteva za sve većom produktivnošću u proizvodnji projekata.
[5] Zanimljivo je u tom smislu zapažanje postoperaista, prema kojima “stara kulturna industrija nije samo […] industrija koja se sa zakašnjenjem našla u procesu fordizacije, već takođe i budući model i anticipacija opšte raširenih obrazaca postfordističke produkcije – u: Raunig, Gerald. Creative Industries as Mass Deception”, Transversal, 2/2007, Link: http://eipcp.net/transversal/0207/raunig/en
[6] Harvie, David. All labor is productive and unproductive. The Nottingham Trent University: Discussion papers in political economy, 2/2003 – cit. prema Krašovec, Primož. Realna supsumpcija u hramu duha: klasna borba u univerzitetskom polju, u: Kroz tranziciju. Prilozi teoriji privatizacije, ured. Željko Popović, Zoran Gajić, Novi Sad, 2011, 63-64.
[7] O ovoj problematici, između ostalog, vidi: Rädle, Rena, Jeremić, Vladan. From Soros Realism to Creative Class, Psychogeographical Research, Novi Sad: MSUV, 2009, 128.
[8] U tom smislu valja istaći kako postoje čak i naročito popularne ciljne grupe, među kojima žene, mladi, stari, različite manjine i marginalizovane društvene grupe spadaju u najpopularnije. Najbolji rezultati – u smislu izvesnosti prodaje projekta na tržištu – postižu se međusobnim ukrštanjem ovih grupa, tako da, recimo, žene romskog porekla (Romkinje) postaju daleko privlačnija ciljna grupa za finansijere od, prosto, žena, ili samo romske populacije. Mladi Romi sa posebnim potrebama (eventualno homoseksualne orijentacije i žrtve nasilja u porodici) mogu, na primer, biti sledeći nivo. Dakle, postoje brojne mogućnosti za improvizovanje i ispoljavanje inventivnosti.
[9] Poseban (ideološki) problem u vezi sa projektmenadžerskim metajezikom predstavlja preuzimanje i transformisanje termina koji dolaze iz političkog polja i koji izvorno imaju antikapitalističko značenje (npr. samoorganizacije, samoupravljanja itd.). Takvim praksama se ovim terminima pridaju nova i drugačija značenja, lišena svog izvornog sadržaja, a pre svega lišena bilo kakve subverzivnosti t.j. prilagođena dominantnom ideološkom modelu i upotrebi u neoliberalnom kontekstu. To je jedan primer kapitalističke intervencije u političko polje otpora kapitalizmu, tipičan za neoliberalizam, a osim toga govori dosta o ideološkim momentima rada u neprofitnom sektoru. O tome vidi takođe: Jeremić, Rädle n.d. 
[10] O ovoj temi, kao i o jednoj poznatoj organizaciji u Srbiji, koja je paradigma ovakvog načina rada, moguće je više informacija dobiti na web stranici Mreže za kulturne politike www.zakulturnepolitike.net/
[11] O tome vidi: Krašovec n.d.
[12] Za zanimljiva zapažanja, vezana za problem (de)motivacije radnika za rad, vidi: Paoli, Guillaume. Demotivational training. Transversal, 07/2004, http://eipcp.net/transversal/0704/paoli/en
[13] Krašovec n.d. 61.
[14] O ovoj temi vidi: Burdije, Pjer. Signalna svetla. Prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji. Beograd, 1999.; Lazzarato, Maurizio. Construction of Cultural Labour Market. Link:        http://eipcp.net/policies/cci/lazzarato/en; Lorey, Isabel. Governmental Precarization, Transversal, 08/2011. Link: http://eipcp.net/transversal/0811/lorey/en
[15] Naklapanja oreafirmaciji kejnzijanizma, koja su bila vrlo popularna nakon septembra 2008. godine, ostala su upravo to – samo naklapanja, jer aktuelna kriza ni na koji način nije doprinela promeni vladajućih socioekonomskih praksi. Naime, (neuspešan) pokušaj da se državnom intervencijom otklone negativni uticaji krize ne predstavlja ni novitet, niti povratak Kejnzu, zato što su intervencije državnih struktura,  pre svega u socijalnoj sferi, ne samo opstale u prethodnom razdoblju neoliberalnog trijumfa, već su činile njegov sastavni deo, budući da nametanje neoliberalne paradigme ne bi bilo zamislivo bez asistencije države. Stoga se može reći da aktuelna kriza ne samo što nije afirmisala kejnzijanski model, nego je jasno ukazala na istrošenost svih dosadašnjih rešenja, te na potrebu uvođenja novih i radikalno drugačijih mera. Zato, ako se postojeća kriza ne razvije u pravcu stranputice i ne završi opštim ekonomskim kolapsom i serijom sukoba, ili fašizacijom društva kao krajnjom merom zaštite kapitalizma – budući da je ukazala na neodrživost postojećeg sistema – mogla bi imati potencijala za otvaranje jedne nove etape u društvenom razvitku. Zanimljive nalaze o mogućim budućim pravcima društvenog razvoja donosi nemački autor Mario Candeias u tekstu Passive Revolutionen vs. Sozialistische Transformationen (Papers, Rosa Luxemburg Stiftung, Berlin, 2011). Drugi primer zanimljivog viđenja mogućih pravaca razvoja socioekonomskog sistema u predstojećim decenijama, naročito s obzirom na faktore kao što su ograničenost resursa, neodrživost modela permanentnog rasta, kao i uključivanje Kine u svetski ekonomski sistem, predstavlja publikacija američko-kineskog autora Minqi Lija. O tome vidi: Minqui Li. The Rise of China and the Demise of the Capitalist World-Economy. London: Pluto Press, 2008.  
[16] Vidi: Raunig, Gerald n.d.
[17] Pošto radne aktivnosti, u cilju povećanja produktivnosti rada, sve više postaju deo slobodnog vremena, eksploatacija radne snage počinje, dakle, da prevazilazi granice uobičajenog shvatanja rada i radnog vremena, i širi se na čitavo vreme i prostor u životu pojedinca. U tom smislu prekarnost treba razumeti ne samo kao eksploataciju radne snage, u klasičnom smislu, već kao eksploataciju kontinuuma svakodnevnog života, zbog čega prekarnost jeste oblik iskorišćavanja koji primarno funkcioniše u ravni vremena. Taj karakter prekarizacije naročito dolazi do izražaja u tome što ona, operišući u sadašnjosti, ujedno eksploatiše i budućnost. – u: Tsianos, Vassilis, Papadopoulos, Dimitris. Precarity: A savage Journey to the Heart of Embodied Capitalism. Transversal, 11/2006. http://eipcp.net/transversal/1106/tsianospapadopoulos/en
[18] Postojanje neplaćenog dela radnog vremena je, uopšte, tipično za kapitalizam, koji ne bi ni bio moguć, da ne postoji taj deo radnog vremena koji ostaje neplaćen t.j. u okviru kojeg radnik radi isključivo za korist kapitaliste (kao što je to Marx svojevremeno ustanovio). Sa druge strane, odnos između plaćenog i neplaćenog rada se u neoliberalnom kapitalizmu ipak značajno promenio, i to u pravcu drastičnog smanjenja plaćenog dela, što predstavlja jedan od indikatora povećanja eksploatacije i zaoštravanja klasne borbe, o čemu je već bilo reči ranije. 
[19] Upravo takva vrsta neupitnosti, prirodnosti i logičnosti ovih zahteva ukazuje na to da su posredi čisti ideološki konstrukti. Da nije tako, sve ove jednostavnosti, logike i prirodna stanja ne bi zahtevale toliki propagandni napor velikog broja promotera, većinom poluinformisanih vulgarnih ekonomicista, koji su najbrojniji među novinarima-kolumnistima i tzv. ekonomskim analitičarima. U Srbiji, na primer, takav tip ideologa uglavnom je skoncentrisan na web portalu Peščanik. Vidi: www.pescanik.net     
[20] Lazzarato Maurizio n.d.
[21] Isto.
[22] O tome vidi, između ostalog, i zanimljiva zapažanja u: Sheikh, Simon. “Domination, Competition, Exploitation”, Transversal, 11/2006, Link: http://eipcp.net/transversal/1106/sheikh/en
[23] Maurizio Lazzarato, The Machine, Transversal, 11/2006, Link:      http://eipcp.net/transversal/1106/lazzarato/en
[24]The third capitalism (pre-industrialism, industrialism, post-Fordism) is not cognitive, it is embodied: the regime of embodied capitalism. – u: Tsianos, Papadopoulos, n.d.
[25] Isto.
[26] Upravo takva jedna pozicija, u kojoj akteri sebe doživljavaju kao oslobođene od uticaja ideologije, jeste jedna ideološka pozicija, jer ima par excellence ideološki karakter. O tome vidi: Altiser, Luj. Ideologija i državni ideološki aparati. Loznica: Karpos, 2009.