utorak, 23. lipnja 2015.

Institucionalne komune, utopija ili rekuperacija?



Skloni smo sablažnjavanju: Svi zaposleni u ovom trenutku, mogu se smatrati pandurima. Raditi je postalo privilegija, što je težak udarac na politiku koja je sledila put radničke emancipacije i radničke borbe jer ova je već stavila na dnevni red rad i njegovo odbijanje. Kako ga danas odbiti kada nam ga niko i ne nudi? Kako i šta zaposleni misli o sebi? Kako da o njemu misli onaj koji ne radi, osim kao o privilegovanom? Šta god da misli, zaposleni to zna da ceni: on misli državotvorno i nije isključeno da će se primiti na ideju javnog dobra, samo mu to treba dobro spakovati ukoliko ne radi u državi. Sa državnim uposlenicima će to ići daleko lakše. Nije isključeno da se čitava periferija, na kojoj samo država radi, zbog toga lako prebaci u socijalistički režim organizacije i reprodukcije kapitala, čemu se i nadaju na levici koja je na parlamentarnim pripremama, a u Sloveniji već i na terenu. Ne treba biti paranoik da bi se to videlo, jer ne treba tražiti pojedinca koji nam sprema socijalizaciju dugova i troškova održavanja duga. Javno dobro će nam se prvo pojaviti u obliku duga i liturgijske odgovornosti, kako to obično i biva u poslovima upravljanja provincijom. 

Mi se danas suočavamo sa dilemom koju neki postavljaju terminima pacifizam i radikalizam. Pacifizam i njegove laži, samoobmane, javljaju se u vidu javnih diskusija koje drže za oblik političke brobe, dok je radikalizam onaj koji je nešto ređe na licitaciji među levim aktivistima i koji nema drugu funkciju osim isključivanja. Kao rezultat imamo parlamentarizam i konferencijalizam. Najčešće se preklapaju i tako dobijamo kongresalizam kojeg prati publicističko razvijanje onoga što bi trebala biti teorija i nauka, i sve to biva u službi društvene pokretljivosti i uhlebljenja u državi. Sa godinama se razvija glad za priznanjem i zbog toga se aktivizam na vreme pretvara u akumulaciju simboličkog i socijalnog kapitala.
Imamo nekakvo iskustvo borbe na tom terenu i mi smo prošli kroz sukobe na nezavisnoj levici. Sukobe našeg vremena, iako je ovo možda manje istorijsko prema merilima budućih istoričara koji pojave i dalje traže na planu objektivnog, a koje je uvek i u krajnjoj instanci plan državnog. Prošli smo kroz cepanja i razlaze, isključivanja i podmetanja doživljaja samoisključenosti i resantimana – jeftine psihologizacije. Osetili smo na svojoj koži kako radi mikrofašistička i državna mašina, čak i kada se ona odvija pod zastavama antifašizma. Akademizam nam je dokazao da je časove moguće držati i u slobodno vreme i lekcije deliti čak i u igri. Akademičari, gladni javnog prikazivanja, progovorili su o javnom dobru prevashodno zato što se sami smatraju dobrom koje je javno i koje bi trebalo čuvati kao zenicu oka.  

Danas više nismo tek i samo ozlojeđeni, već i štetočine. Štetočine, jer radimo u lokalnoj zajednici kao aktivisti na terenu lokalne samouprave. Projekat nazivamo „lokalne politike i urbana samouprava“. Mi međutim ovako vidimo problem: depolitizacija lokalne samouprave i njeno gašenje se odvija iščezavanjem civilnog društva u lokalu. Tačnije, u lokalu je iščezlo vanpartijsko organizovanje kome su teren pripremile socijalističke mesne zajednice i mi smo danas, nakon socijalističkog vremena kada su mesne zajednice imale svoja veća u skupštinama opština, svedoci prisustva države i partije u našim domovima. Saveti i uprava u mesnoj zajednici su partijski, a i domovi su nam partijski jer ih možemo održavati samo ako radimo u državi, što uvek ide preko partije ili nekog drugog državnog oblika pokoravanja, pošto je država jedino preduzeće koje radi. Zašto nam se dakle kaže da smo štetočine? Pa zato što radimo posao države. Tako nam je rečeno. Osim što salonski popujemo o samoorganizovanju, kaže nam se i da podlo uvaljujemo ideju o zaduživanju i preporučujemo uzimanje kredita. Pričamo priče, iako umišljamo da pokrećemo ljude da se organizuju po pitanju održavanja stambenog fonda. To bi trebala da radi država, poručuju nam levo orijentisani intelektualci (akademci i publicisti). Mi u tome vidimo paradoks: Štetočine smo jer radimo posao države i time državu oslobađamo obaveze da to sama čini? To bi dakle ona trebala da radi, a ne mi. Dakle radimo nešto što bi ličilo na „Big society“ koncept? Da li bi državu trebalo prinuditi da radi „svoj posao“? Zar tako što nećemo ništa preduzimati? Ništa umesto nje nećemo raditi, nego ćemo u nju ući i njome to odraditi kada budemo na vlasti ili u mogućnosti da barem delom vršimo vlast. Taj deo će verovatno zavisiti od našeg koalicionog potencijala, ako već nismo u stanju da imamo većinu i državu u potpunosti učinimo našom. Do tada moramo čekati. I to nije sve. 
Dakle štetočine smo jer radimo posao države koja je loša jer to ne radi. I ne samo da je treba prinuditi, već treba znati da je ona upravo zato i loša jer postoje štetočine koje misle da to mogu i bez nje. U tome se i ogleda koncept „Big society-a“, odnosno neoliberalno upravljanje ili policija, policijska neoliberalna država. Dakle nipošto ne činimo ništa, jer svaka akcija koja nije državna i ne smera na državu kao nešto sa čim treba delati, štetočinska je i proizvodi državu koja ne radi svoj posao. Dobra država je tako ona u kojoj smo mi, a sasvim dobra ona u kojoj smo samo mi. Levičari i socijalisti. Takva država onda radi svoj posao. Kako? Pa zna se: stručno i kvalifikovano jer imaćemo i stručnjake.

Dobro, nismo baš optuženi da vozimo ovom ideologijom (Big society), ali se pitamo i zašto ne zategnuti stvar konceptualno? Radnički označitelji ili označitelji radničke ideologije mogu nadodrediti vladajuću ideologiju koja ostaje i dalje buržoaska. Sve što nikne na terenu ideologije, doprinosi njenom jačanju – i to je način na koji mi razumemo koncept hegemonije. Dakle ne samo da je u pitanju ideološka vladavina ili vladavina ideologijom, već mi mislimo da je u pitanju i njeno jačanje – jačanje vlasti – otporom i nadomeštanjem odsutnih ili označitelja koji bi baš dobro legli da zakrpe rupe. Zato nam se danas čini i da je „bekstvo“ možda bolja slika jer njom otvaramo, po nečijem ukusu isuviše poetski i romantičarski, put teorizacijama i politikama kojima se izbegava hegemonija. Budući da reči nisu samo reči, nego i prakse i dela koja rezonuju, treba uvek tražiti i odnose u koje stupamo govoreći. U tom smislu mi govorimo o institucionalnim komunama. Dakle budimo radikalni bez koketiranja sa radikalizmom i držimo se koncepta istorijskog materijalizma dosledno: Država nije samo u institucijama koje Se smatra da su državne, dakle u institucijama državne uprave i političkog sistema, već su aparati države i preduzeća, institucije kulture, skupštine stanara, domaćinstva i porodice. Aparat vidimo kao istorijskomaterijalistički koncept institucije čija se mera (uvek i politička) uzima s obzirom na funkciju reprodukcije koju vrši u jednom načinu proizvodnje. Bio je to Altiserovo pitanje na odgovor koji sociolozi simptomalno daju nastojeći da ustanove predmet svoje nauke, i koji bi da nazovu društvenom činjenicom. Njeno rasklapanje na „društveno delanje“, koje je onda „ustanovljeno i ustaljeno“, samo je nastavak tautološke obrade pojma opijuma koji opija jer ima opijatsku moć. Tek dovođenje institucija u odnos prema proizvodnim odnosima može nam reći nešto više o njima i tako dolazimo do koncepta aparata koji je uvek aparat države. Prema tome, prigovor je na mestu: šta više, mi ne samo da obavljamo posao države, već i pravimo nešto što je aparat države i nalazimo se u poretku države dok god postoji odnos proizvodnje koji je odnos eksploatacije. A da li je na taj način i razgrađujemo? Kako inače zamišljamo njeno odumiranje? Da li pozivanje ljudi da uzmu učešća u njenom funkcionisanju na distanci prema postojećim aparatima – u slučaju lokalne samouprave na distanci prema partijskoj organizaciji koja je premrežila i domen lokalne samouprave – i ohrabrivanje ljudi da sami uređuju odnose u koje stupaju odlučujući i proizvodeći ideologiju (ukoliko krenu putem samoorganizovanja i izumevanja institucija i organizacionih oblika) može biti tumačeno i izvođeno na drugačiji način od postojećeg?

Na umu imamo ideju koju smo čuli od ljudi iz udruženja građana koje znamo pod imenom „Učitelj neznalica i njegovi komiteti“. Njihov cilj je ohrabrivanje ljudi da uzmu učešća u korišćenju resursa civilnog društva. Mislimo da je tako glasila formulacija. Nama se čini da je to dobar način da ljudi krenu putem izumevanja institucija, jer, konačno, na distanci prema državi (iako konceptualno i objektivno i dalje stvaraju aparat), ipak ne moraju slediti obrasce podele rada i distribucije koji su podržani vladajućom ideologijom i racionalizacijama koje traže svoje uporište u tehnologiji procesa produkcije. To što jedna operacija može biti podeljena na skup aktivnosti i delatnosti, ne znači da se i ljudi moraju deliti, pa ni prikivati za određene aktivnosti. 

Udruženja građana, ako tautologiju isteramo na čistac ponavljanja, i nisu drugo do udruživanje građana. U tom smislu oni nikoga ne predstavljaju, i svako pitanje i problematizacija reprezentativnosti ili odgovaranja interesima ljudi otpada: ljudi se i jesu udružili da ih niko ne bi morao predstavljati. Udruženi ljudi nešto čine i čine kako se dogovore. Sva je stvar u tome koliko će se držati dogovorenog, a držimo ga se i kada ga misleći i polemišući menjamo. Proizvodni odnos, budući odnos vlasti, tako biva demontiran, a kodovi rastočeni mišljenjem i ratom koji se vodi u organizacijama ništa više nego u nama samima kada se razračunvamo sa državom u nama. Nije potrebno psihologizirati čitav problem, jer politiku možemo imati kad god se distanciramo, pa i od psihološke racionalizacije naših odnosa koji su odnosi moći koje treba čuvati od svakog oblika vlasti.

Zamislimo sad takvu situaciju i procese u pogonima materijalne proizvodnje. Da li je to moguće u uslovima u kojima ustav garantuje i čuva privatno vlasništvo? A da li je to izvodljivo u uslovima u kojima ustav čuva i garantuje državno, pa i čak i društveno vlasništvo? Vlasništvo kao takvo, već je pravno zaodenut odnos koji je teško videti kao proizvodni i politički. Čak i kao društveno, neće otvoriti polja na kojima se odnosi moći taktički raspoređuju prema strategijama upravljanja kojim dominira briga za celinu i Jedno, i koje neumoljivo totalizuje i zatvara naše moguće u neizvodljivo i održivo.

Nema komentara:

Objavi komentar