srijeda, 8. siječnja 2014.

Sukob na levici se (nikada) nije desio, kažu

 
Marginalije o realizmu s prefiksom soc


Zgroženi smo, ali ne i obeshrabreni, ovdašnjom provincijalnom vulgarizacijom političkog potencijala istorijskog materijalizma i komunističke problematike klasa. Zgroženi, ali ne i obeshrabreni, potenciranjem soc-realizma danas. Mi smo zgroženi time što je nekritičko prihvatanje i potenciranje (inače iscrpljenog) radničkog Identiteta pod velom zahteva za re-industrijalizacijom dovelo ovdašnju levičarsku scenu pred osmišljavanje sveobuhvatnog integrativnog socijalističkog Programa, saveza savezništva. Zgroženi smo, ali ne i obeshrabreni, što se u okviru toga umetnost delje i svodi na njenu funkciju zaštite socijalnih prava, na tendencioznost u izgradnji Države i buđenja nacionalne svesti, na obrazovanje i prosvećivanje radnika, masa, naroda. Ko to može da kaže da je zgrožen? Onaj koji time ne može biti ugrožen. Neobeshrabrivanje u borbi nam ne može biti oduzeto, a pretencioznost zastavničara ni nasiljem pripisana.

Nećemo pričati priče sa socijalnom tendencijom. Nećemo pričati priče koje se predstavljaju činiocem u izvodljivosti Programa, mogućnošću njegovog ostvarenja koje vodi savezu savezništva koje se završava u totalitetu i Državi. Nećemo pričati priče koje ne razabiru jedno moguće politike od jednog nemogućeg političkog Programa. Nećemo počinjati priče sa jednim: zadatak je, dužnost je, obaveza je, ima da, valja, potrebno je, mora se itd.

Pričati priče koje nisu oružje partije. Ispričaćemo priču koja nije narudžba društveno prihvatljivih omaški, već „narudžba“ nas samih od nas samih. Pričamo priču o širenju Države Oportunizmom i Individualizmom putanje kretanja pojedinaca koji su nosioci polja i čega je privilegovani umetnički oblik soc-realizam. Pričamo priču o Oportunizmu koji jedino može da se sukobi s desnim tendencijama i u to ime spreči isticanje auto-kritike i problematizacije levog polja. Akcenat na: Oportunizam. I lenjost i zabušanstvo kao političke kategorije koje reprodukuju ovakvu situaciju. Pozivanje na stakhanizam je, prema tome, korespondirajuća strategija za zabušanstvo. I vernost i neverovanje kao političke kategorije. Ova druga koja reprodukuje i ona prva koja nosi potencijal za razvezivanje ovakve situacije.

Potencijalni naslov priče: Soc-realizam hoće da propiše ako ne estetički deizam, ono prisilni monoprosedeizam

Potencijalni uvod čije su varijacije slobodne, ukoliko se politika ovog predloška drži: Jednostavnost zahteva postavljenih pred umetnike koji se kunu u „estetiku“ soc-realizma kao hrišćani u sveto trojstvo, potvrđuje činjenicu da je u situaciji u kojoj je ostvaren monopol jedne ideološke komponente nauštrb svih ostalih koje umetnost čine, ukinuta i mogućnost ne samo da se govori o umetnosti nego i o ideologiji.

Ova priča (ili „uputstvo“ za pisanje priče) sadrži tri lika, tačnije dva u paru i jednog, zapravo samo jednog, jer se tri stapa u dva stapa u Jedno. Ova priča ima tri lika koja su tri pozicije koje su Jedno. Priča sa tri koje Oportunizam Države u širenju svodi na Jedno. Ova priča priča o dva-tri državna službenika ove ili one Države čiji angažman ima svoj izraz u pozivu na soc-realizam kao doktrinu Jednog. Sva neprijatnost u ovoj priči potekla je otud što je, dobijajući, valjda, kako se to kaže, „kečeve ispod stola“, jedna grupa bezrazložno pretpostavila da je dobila politički patent na partijnost i marksizam, pa se time koristila da taj pseudomonopol s politike prenese na vrednost njihove umetnosti i bezvrednost njihovih konzervativnih estetičkih pogleda.

Likovi-pozicije u ovoj priči nose i imena. Par-Jedno: Jerina. Već-Jedno: Lidijamerenik. Etablirani u svojim pozicijama prvo-nosećih na vaninstitucionalnoj umetničkoj sceni, na službeničko-Državnoj, na institucionalno umetničko-istoričarskoj i na akademskoj (nisu li sve socijalno, simbolički i kulturno priznate pozicije ovim pokrivene?), bez greške, dobijanjem „kečeva ispod stola“, dele karte tako da je imperativ soc-realizma neprikosnoven i neupitan. Jer soc-realizam je sredstvo zabrane i same pomisli na poricanje i na kritiku. Teško onome ko se usudi da kaže bilo šta što se ne savija pod nebom soc-realizma čija će ujedinjujuća kalota pokriti sve razlike i stvoriti stil epohe. Uterivanjem straha nastaju sledbenici, stari-novi pomoćnici; pretvaraju se slobodni ljudi u nediferencirano poslušne podanike. Skupnost takvih praksi se zove savremenom scenom.

U soc-realizmu, u vraćanju soc-realizmu, konzervativni Par-Jedno, kao pošteni soc-realisti, vide program buduće Partije, a onda i Države: savez sa radničkom klasom zarad borbe protiv kapitala, vršenje obrazovanja sindikalnih i partijskih organizacija i sliku radnika borca, kao i reaktuelizaciju socijalnog realizma nasuprot dvema dominantnim krajnostima: crkvenoj umetnosti i kreativnoj industriji. Program ispražnjen od politike (i politike umetnosti). Oportunistički Program koji nastoji da se sukobi s desnim tendencijama nacionalizma-crkve i tržišta, kao da je u umetnosti o tome, političko-ekonomskom faktoru, reč. Oportunistički program koji se deklarativno i deklamativno nastoji suprotstaviti desnim tendencijama nacionalizma-crkve i tržišta, sve i da se nastoji suprotstaviti takvim tendencijama u umetnosti, pošto nam još ništa ne govori o odnosima proizvodnje umetnosti čijoj reprodukciji služe sve, pa i Jerinine soc-realističke tendencije.
S prefiksom soc- ovde nema šale niti zabune. Prefiks soc-, za socijalni i/ili socijalistički realizam, briše to /ili. Uz prefiks soc- ide slika radnika borca i konkretno uključivanje upotrebnih vrednosti umetnosti u tu [radničku] borbu. S prefiksom soc- pod ruku idu teze o strategijama, o partijnosti, optimizmu, tendenciji, društvenoj odgovornosti. (Ali ne i realizam NOB-a, da ne bude zabune!) Prikazivati realno, objektalistički, propagandno- što umetnika treba da stavi među čiste, zdrave radnike u kolektivističku zajednicu – u kapitalizmu ili u socijalizmu – u čemu je razlika? Zarad komunizma – što, reklo bi se, čini trudnim oba/Jedno značenja/e soc-a? Ne, ukoliko nije reč o ukidanju podele rada. A o tome ne može biti reči, jer je reč o kolektivističkoj zajednici u kojoj se uključenje umetnika u industriju, u radničku borbu, i recimo angažman političara u nekom zanatu, i dalje drži za stvar Talenta. Nikako za stvar jednakosti kao političke kategorije ukidanja podele rada.

Prefiks soc- govori o realizmu koji dolazi iz dva pravca koji su zapravo Jedan: kao Državom propisana doktrina i kao samo-propisana Državničko-partijska doktrina, gde ovo samo- dolazi od Države-Partije-u-njima. Realisti, samim tim i baš zbog toga protivnici kapitalizma, stvaraju antikapitalistički, uz objektivistička svojstva i uvide, iako su ideološki pristalice tog poretka. Infantilno skandiranje o jasnosti, jasnosti, jasnosti, što je na kraju uvek u najvećoj meri uvredljivo za radnike u čije se ime ta čuvena jasnost toliko i traži. „Školovani ili ne, oni nisu bebe.“ Umetnici-realisti ipak pri tome nisu podetinjili, naprotiv, sazreli su i odrasli ne osećajući tragiku svog poziva u senci soc-realizma.

Uzimajući na sebe u domenu stvaralaštva ulogu onog koji od jutra do sutra vitla kaznenim bičem političkih nužnosti nad glavama onih koji stvaraju jer su pristali da se podrede slobodi izabranog, ne izbornosti slobode, sistem soc-realizma potvrđuje da je izgubio, pored veza sa umetnošću, i svaku stvarnu, neverbalnu revolucionarnu perspektivu. Vitlanje kaznenim bičem nije eksplicitna kazna i cenzura. Vitlanje kaznenim bičem ne samo soc-realizma je cenzura ukoliko se ista ne vidi isključivo kao otelotvorena u brkatom-službeniku s akten-tašnom, već i kao „suptilna“ isključujuća cenzura. Soc-realizam je pokušaj da se u lozung s političkom fasadom sažmu izvesna cenzorska uopštavanja. Smer tendencije soc-realizma nije isključivo vezan za kretanje od-Države-ka-ostalim-instancama. Smer tendencije soc-realizma je obezbeđen Državom-u-nama, ispostavljanjem jednog mora se sebi i ostalima, reprodukovanjem odnosa uspostavljenim Državnom instancom. Tendencija soc-realizma je kretanje moći koja rekuperira i privremeno se dovršava u Jednom. Opet, vitlanje kaznenim bičem je eksplicitna kazna i cenzura, ukoliko se kaznom i cenzurom smatra „neutralna“ umetničko-istoričarska obrada jednog minulog umetničkog pravca, uz davanje završne reči Oportunizmu reprodukovanjem vulgarnosti koja umetnost čini eksplicitno zavisnom od političke doktrine.

Jedno-Države je ono što povezuje konzervativno Već-Jedno i konzervativni Par-Jedno. Jedno-Države je ono što, naizgled, neraspetljivu gomilu pozicija i funkcija ovih likova čini itekako funkcionalnom. Dekadencija upotpunjuje konzervativizam. Dekadencija kao obuzetost prevaziđenim, kao svako umetničko „pronalaženje“ davno pronađene sijalice. Dekadencija kao suprotno od krčenja nogostupa kroz nepoznato.

Potencijalni kraj u vidu napomene čije su varijacije slobodne, ukoliko se politika ovog predloška drži: U svemu ovome ne treba pristati na vulgarizovanu dualističku antinomiju: angažovana umetnost – autonomna umetnost. Pustite takvo vulgarno trućanje. Nego dajte više poverenja, u umetnost, u ono što je čini posebnom vrstom nužne angažovanosti, u ova mračna vremena. Poverenje u nešto dosad nebilo.


Appendix – rezime priče

Treba konačno stvari sagledati onakve kakve jesu. „Ne pripadam poštovaocima njegovog talenta, mada potpuno priznajem svoju nekompetentnost u toj oblasti“, rekao je Lenjin o Konferencijašima Majakovskog. „U svojoj pesmi on namrtvo ismejava konferencije i ruga se komunistima što neprekidno zasedavaju i prezasedavaju.“ Odista, Lenjin nije imao razumevanja za poeziju. I – uopšte za poeziju. Ne pateći od kulta sopstvene ličnosti, nije smatrao da će ugroziti politiku ako prizna svoju nekompetentnost u toj oblasti. Bio je istinski kompetentan u tolikim drugim. Reći za te Konferencijaše: „... ne znam kako je u pogledu poezije, ali što se tiče politike – jamčim da je to savršeno pravilno“, otkriva korenje Lenjinove nekompetencije. On poeziji prilazi racionalno, politički, i ne dopušta sebi totalno učestvovanje u njoj. Zato mu se i može učiniti da se Majakovski „ruga komunistima“, iako je to savršeno netačno, jer loši komunisti (oni kojima se pesnik ruga) nisu komunisti već zabušanti i malograđani koje tvorac poeme o Lenjinu ismeva baš iz pozicija komuniste. Zar to nije bilo jasno i Iliču? Sigurno.


Zahvaljujemo se drugu Rastku Očivadiću na izdvojenom popodnevu za konstruktivni razgovor na datu temu.



Izvori:
Politički prostori umetnosti 1929–1950: Borbeni realizam i socijalistički realizam“, Lidija Merenik za Vujičić kolekciju, u Galeriji likovne umetnosti poklon zborka Rajka Mamuzića, Novi Sad, 20.12.2013.: http://www.galerijamamuzic.org.rs/
Vladan Jeremić i Rena Rädle: Romi su prekarni radnici Evrope, Novosti, Zagreb, 23.12.2013.