utorak, 7. svibnja 2013.

Komunizam ili ropstvo. 
("socijalizam ili varvarstvo" je, pokazalo se, odjek socijalističkog orijentalizma)

Demokratski socijalizam

"Naš cilj je uspostavljanje društveno-ekonomskog sistema utemeljenog na neposrednoj demokratiji u politici i ekonomiji, te na demokratsko-planskoj raspodeli dobara. U pitanju je, dakle, sistem proizvodnje i raspodele koji će biti u skladu sa potrebama svake pojedinke i svakog pojedinca, te društva kao celine, i koji će uzimati u obzir nosive kapacitete i uslove regeneracije okoline."

“Cilj”? Sumnjivo po sebi: nešto što treba dostići i postići. Nešto što je uobličeno jer uobličava. Objektalno dakle. “Društveno-ekonomski sistem”? Jezivo zvuči: ideologem stiže ideologem: “društvo” – efekat izolovanja i ideologem koji je u funkciji interpelacije individua u subjekte; “ekonomski” – proizvodnja materijalnih dobara koja je odvojena od proizvodnih odnosa. Dakle ideologem prisvajanja prirode koji tehnologiju drži neutralnom (tržište je jedna od tehnologija vlasti, a ne kažemo da je ovde reč o tržišnoj ekonomiji), te je privođenjem društvu budi iz otuđenja i privodi “neposrednoj demokratiji”. Taman da neposrednu demokratiju ostavimo otvorenom, ali to ne potraja zadugo: Evo nje u “politici”, što je redundantno i nije za ne izdržati, ali eto nama i “ekonomije” iznova: “neposredna demokratija u politici i ekonomiji”. Dakle politika je opet odvojena od ekonomije – što jeste slučaj u kapitalizmu, i stoga u važna u analizi kapitalizma kada utvrđujemo relativnu autonomiju instanci kako bismo pokazali proboj kroz ideologiju podele rada, ali u onome što se najavljuje i traži kao zamena za njega to bi bilo više nego opasno. Dakle ekonomija je opet nešto odvojeno od proizvodnih odnosa koji su politički odnosi u pravom smislu reči (koncepta). Išli bismo sada dalje, ali evo novog čvora: “demokratsko-planska raspodela dobara”. Demokratski ustanovljen plan? Planski utvrđena demokratija? Dobro, delimo prema planu, a planiramo kako se dogovorimo – to neka prođe kako je rečeno, a rečeno je na način najlepših želja i namera, dakle politički. Sledeće liči na komunizam (“potrebe svake pojedinke i pojedinca”), ali ostaje pitanje da li se moramo deliti prema polovima, pošto smo rodnu podelu već trebali prevazići. Konačno: “društvo kao celina”. E tu smo na samom kraju objektivacije i ociljenja onoga što smo na početku videli kao sumnjivo, a to je “cilj”. Finiš nije vredan pomena jer je u domenu održivog razvoja i wellness socijalizma. Prema tome drugari, ako i sastavljate politički program ili manifest, ne potcenjujte nesporazume koje kompromis i popularizacija izazivaju kao nepogodu. Što reče Deleuze: proleterska umetnost radnike smatra budalama. Plašimo se da je tako i sa proleterskom politikom.




Evo poslednjih redova iz Poulantzasove poslednje knjige:

"Te opasnosti za demokratski socijalizam možemo izbjeći samo na jedan način: biti mirni i ići ravno, pod zaštitom i palicom napredne liberalne demokracije. Ali, to je druga priča..."

Mislim da nas ove reči ne bi trebale plašiti, jer nas ne guraju u pobednički ili suprotni tabor. Sećam se dana kada smo ih sa jezom čitali, ali se nismo prepali. Poulantzas piše poslednju knjigu u svoje ime, a to znači ne u ime partije. Svega ima u ovoj knjizi, a tu je i distanca prema državi. Dirljiva je njegova teorijsko-istorijska naklonost narodnim borbama koja je, nažalost, bila više poverenje nego vernost. Ali to je stvar Poulantzasovog diskursa koji nije politički već naučni. A šta je mislio? Pa mislio je dobro.
Na ovom mestu zapravo izbija Poulantzasova politika. To je kraj knjige i tu su uputstva: želje i pozdravi. Saturacija kako će Lazarus posle njega misliti problem. Liberalna demokracija komunisti kakav je Poulantzas služi onome čemu je u drugačijoj prilici i služio Althusserov anti-humanizam. Samo sa suprotnim predznakom, ali sa istom političkom funkcijom: partiju prepasti slobodom, kao što je Althusser nauku uplašio nihilizmom. Ono što je moj problem sa Poulantzasom je tehnicizam politike koji mu se provukao kritikom sovjeta, koje je sveo na proizvodne jedinice nedostojne političkog odlučivanja. To je ono "demokratsko" u njegovom socijalizmu, što je ništa drugo do tehničko-tehnološko u ekonomiji i zato neutralno ekonomističko uprkos svemu onome što je ranije napisao. "Proizvođači bi trebali predstavnike jer su tu da rade i proizvodnja ne sme stati." To i kaže, ali možda ne baš ovim rečima. Zaboravio je da proizvodni odnos nije ekonomski odnos ekonomije nego odnos ekonomskog istorijskog materijalizma, a to onda znači politički odnos. Da bi to smirio - bio je potreban simptom, a taj liči na psovku: "mirno, ići, ravno, pod zaštitom, palica, napredna liberalna demokracija!"
 





Komunistički od GKP!
Periferija je preplavljena državnim osobljem koje se doživljava proleterima, što bi bilo razumljivo da vode takvu i politiku - no, oni vode državnu policiju do svog vrhunca: partija, disciplina, parlament, država, teritorija, industrijalizacija... Na pomolu je nacional-kapitalizam - što je naličje nacional-socijalizma u uslovima u kojima smo za koji dan.