subota, 30. ožujka 2013.

Anomidža/Bonomidža



Šta znači akt prevođenja i objavljivanja manje-poznatog pisca (pardon?) u uobičajenim krugovima koji opcrtavaju našu scenu i u njenim vodećim diskursima? Da li je to uopšte bitno pominjati, ili je razumnije pustiti da mašina mreže dâ svoju sliku uposlenih pregalačkih zupčanika? Ako jeste, a jeste, i iz kojih razloga onda? Šta bi značilo prevodom uvesti u polje, a onda i biti jedan „manjinski pisac“, tj. ne biti pisac od drugih pisaca? Da li se prevođenjem zapravo formira strani jezik u maternjem i na koji način? Šta znači prevoditi u tom slučaju? Prevoditi pojmove/koncepte a ne reči? Ne zaboraviti cilj ovog rada koji nije saglasje originala i prevoda. Locirati zašto je neko mesto mesto ne-moguće proizvodnje. Prevesti i uvesti praksu, čiji pesnik/pisac/teoretičar zna da je istovremeno njen zupčanik, mehaničar, upravljač i žrtva, i odatle ulaziti u jedno preskriptivno koje uvek znači ne samo opis situacije već i jednu odluku, raskid, skok; raskid, skok, odluku. Praksa prevođenja kao mikro-politika: praktično-konceptualna i teorijsko-konceptualna.

Smešteni na klackalicu (klackalice) između teorijskog, naučnog (analitičkog) diskursa i politike u subjektivnosti, političko-teorijski bismo insistirali na „preispitivanju proizvodnih odnosa“, kada je bilo kakva proizvodnja u pitanju – materijalna; teorijska; umetnička; prevodilačka; odnosno, na „preipsitivanju sopstvene prakse“. Insistirati na analitičkoj autonomiji instanci, razmakmaknuti svaki uticaj, zaposedanje, iznutra i spolja. Tako bismo rekli, kada je umetnička proizvodnja u pitanju, napipavajući granice sopstvene misli, da je: ono što obezbeđuje raskid sa političkom normom u polju politike politika umetnika koji prepoznaje proizvodni odnos sopstvene proizvodnje i suprotstavlja se politici lokalizovanoj u umetničkom polju, koja podržava taj odnos. Pre svega, suprotstavljanjem političkom države, koja je svojom funkcijom reprodukcije u smislu nosioca ideoloških i represivnih aparata, prisutna u svim proizvodnim odnosima u kojima se i umetnost kao praksa odvija. U pitanju je politički raskid sa političkim normama u umetnosti, preko raskida sa umetničkim normama koje ovaj politički sistem podržava. Itd. itd. Zašto insistiranje na (analitičkoj) autonomiji instanci? Zbog toga što autonomije umetnosti mora biti kako je više ne bi bilo kao institucionalizovane i odvojene prakse. Zarad ukidanja podele rada, sada i ovde.

Analiza polja i teorijski uvid je jedno i isto, ali da li se time lome specifični i ciljani odnosi proizvodnje i menja data situacija? Tačnije, postavlja se pitanje mesta politike. Već smo morali napraviti korak dalje i reći da politika, politička praksa, ona koja je suprotna od političkog države, mora pripadati poretku mišljenja. Ispod toga se više ne može ići. Ali šta je onda sa teorijskom, klasnom analizom? Da li nju ostavljamo nauci, nauci koja ne obitava više ni na univerzitetu ni u naučnim institucijama, dok se istovremeno njeni epigoni izlivaju u alternativno polje teorijske proizvodnje? Odatle i polazimo kada kažemo da je preispitivanje sopstvenih odnosa proizvodnje uslov i granica te proizvodnje. Smeštamo se na, uslovno rečeno, međi mišljenja teorijske klasne analize i proizvodnje nedijalektizovane subjektivnosti, vagajući afektivnost – njeno uzapćenje i njen emancipatorski potencijal.

Ne nalaže li onda „preispitivanje sopstvene proizvodnje“ jednu svest o uslovima te proizvodnje (klasna svest), jedno „mišljenje stvarnosti“ i cirkulisanje naučno-političkih pojmova ([nestanak] klasa, [odumiranje] države kao pojmova političke svesti)? S jedne strane, tu je objektivna svest kao proizvod materijalnih uslova proizvodnje. To je ona lažna svest koja je istinita svest o jednom lažnom kretanju. S druge strane, tu je svest koja pripada poretku subjektivnog kao pogled na svet, u najboljem slučaju kao svest koja obznanjuje antagonizam stvarnosti omeđujući politički i preskriptivni prostor. Ali taj subjektivni prostor svesti ima svoje objektalije: svest određenu i omeđenu objektom klasa; svest koja vodi partiji u politici i državi u istoriji. Svest kao desubjektivirajuća-objektivna-objektalnost. Problem je u onom „o“ u svesti o nečemu, čime se još uvek ne napušta veza subjektivnog i objektivnog; mišljenja i objekta mišljenja; a politička svest ne ustupa prostor mišljenju politike i politici kao mišljenju.

Čuli smo za preuzimanje kontrole nad reprodukcijom radne snage, kroz brigu za javne službe, kroz sindikate, kroz menjanje zakonâ obnavljajući ih, kroz državu. Mi znamo da država ne može biti sfera u kojoj se politika u svojoj interiornosti odigrava. Ako je to slučaj, potenciranje preuzimanja kontrole, onda imamo reprodukciju reprodukcije – udvostručavanje, a ne ponavljanje. Naučni vanakademski diksurs, a ne mislivost mišljenja. Šta nam onda preostaje? „Preuzimanje kontrole“ nad „proizvodnjom subjektivnosti“; duboko kopanje u afektivnost/afekte? Početna tačka bi bila: Politika u poretku mišljenja. A šta je sa afektivnošću, da li i ona pripada modalitetu mišljenja?

Štavionica koja čeka one koji su na tržište izneli sopstvenu kožu, idu plašljivo, opirući se, za razliku od značajno nasmejanog kapitaliste, koga ovaj prvi sledi. Iza njih nema nikoga? Pobuna, štrajk, sindikat, a onda i zagovornici preuzimanja kontrole koji svojim litanijama zarobljavaju proletarijat identitetskim određenjima nadodređujući ga sopstvenom ideologijom; propagiraju sopstvenu subjektifikaciju u proletarijat (pojam saborci je time ispražnjen, izgubio je na značaju, jer je jedina njegova realizacija – kolokvijalno rabljenje) i čine radnike, te ljude, gospodarima sveta... a ipak se varaju. Iza njih već nadiru sekretari, činovnici, profesionalni političari, svi moderni sultani kojima oni utiru put ka vlasti. Često su ti koji vrše deskripciju radničkog pitanja oni kojima se taj put utire. Pokretna traka društvene pokretljivosti i sazrevanja. U? Institucije, nosioce odbrambenog samoodržanja individue i podstrekače strasti za funkcijom. Takva deskripcija realnih društvenih prilika/odnosa spada u domen predstava, a ne u razaranje ustrojstva za šta je neophodno namerno odsustvo deskriptivne društvene kritike. I preskripcija. Kako se razbija okamenjena slika o sebi?

Intelektualni rad čuvara tajne znanja razvrstava manuelni rad i istovremeno dominira i intelektualnim i manuelnim radom gradeći političko i ideološko ustrojstvo proizvodnog odnosa. Kao što par proizvodni/neproizvodni rad ne može da se svede na podelu intelektualni/manuelni rad jer operišu na drugačijoj ravni, tako ni razvlašćenje od sredstava za proizvodnju nije pandan razvlašćenju od znanja. Rad rastavljanja. I obrnuto. Svojevrsna sinteza. Tesna-sinteza-rastavljanja. „Prljave ruke“ i „čiste ruke“ – da li to zaista nema veze sa podelom na intelektualni i manuelni rad. „Sterilne ruke“ a glava poremećena „tajnom znanja“ koje reprodukuje ideološke odnose i subordinira kontrolom i nadzorom. Sve se to zove „politizacijom“ ključnih pitanja. A zatim se svi duplo rekuperiraju – rekuperira se sopstvo nepostavljanjem pitanja sopstvenih proizvodnih odnosa i objektivizuje/objektalizuje se istorijski subjekt borbi željom da se priključi ukupnom proizvodnom radniku. Znanje koje intelektualizira i služi odvajanju razvlašćenjem. Znanje koje renderuje i intelektualni i manuelni rad, razvlašćuje, rastavlja obrazovanjem i paternalizacijom. Znanje koje nas prisiljava da „lepo govorimo“ i da se odazovemo polisu; znanje koje nas prisiljava da „respektabilno i referentno pišemo“ i da se odazovemo akademiji. Šta ako bismo rekli da nema ama baš ništa da se zna da bi se zahtevala jednakost?

Razvlašćenje od znanja i reprodukcija dominacije-subordinacije. Mi bismo jedno ne-znanje, razdvojeno od kompetitivnog znanja na levici, a to znanje proizvodi konkurentsku izolovanost povezivanja i lajkovanja; delirijum želje za pripadanjem i strah od (samo-)izolacije. Kakvo je to znanje koje u sebi ne sadrži sopstvenu kritiku? Znanje podvrgnuto političkim i ideološkim uslovima svoje konstitucije, tako da te uslove iznova reprodukuje, bez dolaska do granice tih uslova koja se probija. Limit analize i teorije politike? Možda. Ali svakako limit kompetitivnog ovladavanja i plasiranja koncepata i ograničavanja misli njihovim beskonačnim gomilanjem; suspenzija afektibilnosti kao oblika mišljenja. Nismo se osećali emancipovanim spoznajom svoje situacije: radničke ankete i empirijske litanije potlačenosti samo su nas učinile još zabrinutijim. Jednostavno ili nadasve komplikovano, trebalo bi promeniti ne ono što mislimo, već način na koji posmatramo svoje mišljenje. Mišljenje mišljenja. Mi se pozivamo na taj užasan pritisak na tok misli koja [mora da] se misli.

Kakva je to „organizacija” koja u sebi ne sadrži sopstvenu kritiku? „Organizacija” podvrgnuta političkim i ideološkim uslovima svoje konstitucije, tako da te uslove iznova reprodukuje, bez dolaska do granice tih uslova koja se probija. Grupuskula, našorganizacija sigurno nije. Organizacija koja nas zanima ne bavi se „pitanjem organizacije“ utoliko što je koncentrisana na one prakse koje su posvećene pitanju odnosa-između i koje idu dalje od okamenjenja individualnih identiteta. Organizacija kao super-ego i mesto pseudo-kolektivnosti. Uvek [je] posto[jalo]i nešto veće od grupe i njenih dela, nešto šire i provetrenije od individualnog posedovanja znanja. Nešto u vezi s grupom što je dalje od preduzetništva; prakse bazirane na ciljeve i njihovo ostvarivanje; od odazivanja pozivu polisa, akademije, instituisanog-logičnog-znanja; od ideologije diktirane ovolikim ili onolikim mesečnim prihodom ili odsustvom istog; od unutrašnjeg (moralnog) disciplinovanja/peglanja. Ali nešto u vezi s grupom što se približava afektivnosti kao onome što neposredno prethodi svakoj diferencijaciji (iznutra i spolja [viškom vrednosti, supsumcijom-proizvodnjom subjekta kapitalom]).

I tako dolazimo do forme. Pisanja. Izražavanja. U ambijentu koji opcrtava akademska opsada alternativnih političkih, teorijskih praksi i organizacija. Supsumcija alternativne scene i preuzimanje akademskog paterna – sa njihovim proizvodnim odnosima i formom teksta. Akademska forma teksta/predavanja postaje uvrežena i takođe se i time iz vanakademskog polja doprinosi reprodukciji celokupnog sistema. Scijentizam koji formuliše stanje stvari a ne neko moguće – etatistički diskurs. Zatim se sve to razvodnjava u novinarskim člancima. Biti razumljiv – kome? Biti razumljiv u teorijskoj proizvodnji koja zahteva referentnost, razumevanje i napuštanje prethodnog teorijskog rada a tada saturacija nije moguća, već samo priznanje poraza i antiproizvodnja indisponiranosti. Šta znači raskid s tom formom? „Afektivno“ pisanje; vraćanje svojim starim tekstovima koji se ne smatraju prevaziđenima (za razliku od njihovog napuštanja); vibriranje intenziteta jezika; pisanje poezije bez formalnosti, poezije izgnanih i samo-izgnanih. Afektivnost afektivnosti. Ovo nije udvostručavanje već ponavljanje. Afektivnost u interiornosti. Autonomija afekta.

Rep za repom jato grabljivica...



Univerzitet i akademija su danas politički i konceptualni super ego.
Nešto je napušteno. Nije prevladano – ako je uopšte bilo šta moguće i potrebno prevladati. Ono, prevladavanje dakle, uvek znači povratak na poznato, samo što je tada, po povratku, spoznato. Spoznato,  pa se onda konačno ima smatrati stvarnim. Ali naše pitanje je upućeno mogućem. Preskriptivnom. Preskribovati – propisati i raspaliti napred. „Napred“ nije smer progresa. Progres sa smerom je usmeren i problematičan. Deli se na stupnjeve i uvodi red. „Napred“ kao svako na svoju stranu? Svakako, iako biti svoj i nije neki posao.
Napušten je uvid da se rekuperiraju ljudi, a ne ideje. Ali to sa ljudima nikada nije išlo lako.
Naučni diskurs postaje nešto drugo postajanjem publicistikom i nastavnim programom. Nastavni program postaje nešto drugo postajanjem naučnim diskursom. Sve to ili oba postajanjem politikom postaju opet nešto drugo i obrnuto. Ni tamo ni ovde. Ali hibridnost ne znači automatski nešto dobro. Pogotovo ako je nitamoovamost. I šta bi uopšte bilo Dobro, pogotovo ako je Jedno? Diskvalifikacija slobode stvaralaštva nije naš problem. Nas interesuje proizvodnja, i to ona materijalna. Na njoj počiva eksploatacija, a sve drugo je puka podela na manuelni i intelektualni rad i zabavlja osoblje aparata koje se isključivo o sebi zabavilo. Ova nije bezbolna, ali nije ni prva ako se držimo determinacije u krajnjoj instanci i naddeterminacije (nadodređenosti) kojom se ekspresivni totalitet raspada na poretke totalizacije koja je naš prvi problem. Problem i neprijatelj jer se pre ili kasnije dovršava u totalitetu i Jednom kao Bogu Ocu, Ocu i Tati, Mami takođe.[1]
Tate i mame, stričevi i ujaci. Kumovi, kume i ljubavnice. Ljubavnici takođe. Mašina pravde, ali i mašina znanja, univerziteta i akademije, recimo to otvoreno, utemeljuje prvo značenje ovoga o čemu govorimo i to ne samo svojim aktima, svojim kancelarijama, svojim knjigama, svojim simbolima, svojom topografijom, već i svojim osobljem (nastavnici, asistenti, poslužitelji), svojim ženama – dodajmo i muškarce – koje se nalaze u blizini pornografskih zakonika, svojim optuženima i studentima nagnanim na suđenje i koji joj obezbeđuju nepresušnu sirovinu.[2]Prvo značenje je i dalje značenje, i stoga u poretku označavanja, dok proizvodnja o kojoj mislimo i dalje izmiče.[3] Danas, kada bi svi koji drže do emancipacije i politike s leva želeli da budu radnici (postoji li politika s desna?), nisu sasvim precizni kada to tvrde želeći, i na taj način blokiraju svaki izlet do objektivnih interesa radničke klase. (Što bih ja voleo da volim da radim, radio bih čitav dan.) Ali i sa klasom stvar stoji drukčije u onom subjektivnom ili u interiornosti. Ono subjektivno, ono što s naukom nazivamo predstavom i ideologijom, a u kojem se mišljenje jedino može dogoditi – preskripcijom i odlukom, hrabrošću ili, preciznije, izlaganjem izlaganju opasnosti; ono, dakle subjektivno, ono što s naukom nazivamo predstavom i ideologijom, a u kojem se mišljenje jedino i može dogoditi, ne može misliti svoju politiku pod patronatom klasnih analitičara. Njemu je svega preko glave i udaljeno je od klasnosti koliko su i kineski pogoni, u kojima i dalje struji krv radnika, udaljeni od snova podrške kognitivaca upregnutih u kapitalističku mašinu. To što je Kina u komšiluku ne pomaže. Isto tako, realna supsumpcija ne stvara radničku klasu. Ni to nije dovoljno. Pogotovo ne ako joj se pristupa sa pozicija razmene. Nas, rekli smo, interesuje proizvodnja i to ona materijalna, a onda tek, i u njoj, realna supsumpcija. Mesto borbe nije u fizičkom prostoru, ali ni u konceptu – i to je granica za konceptualnu politiku.
Prema tome, na ivici smo incidenta – a to znači i isključenja. Partija u nastanku odbacuje i deli jer nastoji da podeli rad. Ona je ekskluzivna i kadrovska. Biraju se ljudi i odvaja žito od kukolja. Ali ne treba moliti za društvo i međuljuđe. Naprotiv. Ne treba dakle ponavljati greške Jugoslovenskih nadrealista. Treba se čuditi, i mi smo zapravo iznenađeni. Neprijatno, ali iznenađeni. Bar je izvesno da problem nije dedukovan i da nije odgovor na prethodno postavljeno pitanje koje mu utire put. Strukture se samo tako i pojavljuju.
Danas se po ko zna koji put i po pitanju umetnosti stalo na stranu propagande i socijalističkog realizma – na stranu Partije. Autonomija umetnosti je tretirana objektivističi, a to znači pandurski i hibridno na opisani način – hibridno, jer agit-propaganda više nije ni nauka, ni teorija umetnosti, ni umetnost. Mi smo sasvim uvereni da to onda ne vodi politici. Politika, kao i umetnost, jeste mišljenje i ona nije saznanje. Mesta politike su mesta imena koja se ne dodeljuju već se misle materijalistički.
Ali reći će nam se da politika i nije ulog. Socijalizam je, a on se danas zaziva, on je dakle prema simptomalnim svedočenjima svojih disidenata – liberala i demokrata recimo – ukidao politiku u svom deklarativnom programu ukidanja države dok ju je istovremeno gradio brže i modernije od same moderne iz koje je mislio da polazi. Sme li se na levici to danas izustiti? Nije vreme, reći će nam se. Sada, kada su svuda oko nas... Ali oko nas je ko? Ko je oko nas? Isti oni koji nas okružuju postajemo sami i to pravdamo taktičkim razlozima. (Objaviti u „Novoj srpskoj političkoj misli“ je još jedan korak na tom dugom maršu kroz institucije, a ovaj se, dakle marš!, odužio i kada je u pitanju putovanje kroz radikalne teorije. Odužio do zaustavljanja i popularizacije koja nije drugo do nastavničko popovanje.) Đakoni otvaraju vrata svojim očevima, a ovi im zauzvrat otvaraju kanale, ne bekstva, nego naprotiv – kanale društvene pokretljivosti kojima se udeljuju sinekure. Oko nas i u nama je država, tačnije: proizvodni odnosi koje ova čuva: ćutljivi i delatni poredak koji kroji naše predstave, misli i emocije. Sadržinu pojma određuje proizvodni odnos, a nikako najbliži rod i specifična razlika. Podaništvo i poltronstvo, kukavičluk i izdaja. Ali o čemu mi pričamo? Sve sami romantični urlici koje raznosi promaja, ali koji ne izmiču odgovarajućoj kritičkoj ventilaciji. Objektivističko oko nas ne promašuje. Romantizam i voluntarizam frustriranih i uskoro agresivnih nije dobar saveznik. Srdžba i ogorčenje nas vraćaju u muk – muk vraćanja. E nama se, vidite, od toga povraća. Ko se boji mukâ još! Odbrana izgubljenog odbrana je slabosti. Minulo nije tu da bi se branilo, već da bi ga se mišljenjem mišljenja koje ga je mislilo ostavilo prošlosti i iznova započelo mišljenje na drugom mestu – ovom na kojem je sada pitanje odluke. Bekstvo za nas nije samo potraga za oružjem, već i njegovo izumevanje. Treba li nešto reći i o razumevanju? Mi prekidamo asocijativno nizanje i odbijamo da razumemo i tumačimo. Objašnjavati takođe ne nameravamo.
Totalizujuća paranoja akademske kritike osujećuje kritiku koju priziva i disciplinuje. Biraju se reči: imenuje se i imenuju se mesta. Psovke se smatraju neprimerenim. Kakav uvid! Ali ni sa pesmom stvar ne stoji bolje: Davičov poziv na prelazak sa pesme na psovke ostao je bez svojih izdanaka na jalovom tlu univerzitetske askeze i tužnog, smrtno ozbiljnog, asketizma kojeg su unvirezitetski jezik i praksa skrojili po svojoj meri. I humoru je odzvonilo na periferiji. Ali tu je zato poruga, koja uz ulizištvo i strah pegla svaku problematizaciju štedro preporučujući nove i sve novije teme i literaturu – sve obimniju i dosadniju – iako je jasno da ova sama nikada neće zasvirati.
Nastavnici rađaju nastavnike, ne baš kao što konj rađa konja jer u pitanju su sekire[4]. Zaigrajte i evo ih. Treneri sa sudijama. Đaci sa svojim duhovnicima kojima dahću i reže za vrat čekajući trenutak kada će se iznemogli srušiti. Do tada, starci će imati svoje čitaoce i „pisce od istog pisca“ umnožene koliko se moć i vreme školovanja proteže. Stari se u školskoj klupi igrajući se pritom nastavnika i učenika, tate i mame, a onda i trgovaca. Indijanci ne postoje. Izgladnjivanje je odlučujući momenat ove tehnike reprodukcije nasilja i submisivnosti koja uči slušati sa obe strane. Pokori se da bi znao vladati. Nimalo veseo nauk.
Politika? Biti vidljiv, akumulirati simbolički kapital, prodati ga u zamenu za platu. Ništa drugo do Zamak. Ulazak u Zamak i zadovoljenje opravdanih očekivanja. Ploviti se mora, a živeti ne. Kapitaloparlamentarno i univerzitetsko ateriranje na teren društva, koje više niko i ne naziva civilnim, jeste ono što je oduvek i bilo: jačanje države. Jačanje na način slabljenja. Deregulacija odlaže suspumciju osoblja (koja ionako, niti sama od sebe, ne privodi proletarijatu) kojem je prepušteno da misli šta god hoće ako se pokorava tempu i ritmovima proizvodnje vlasti. Zato to ne može biti materijalna proizvodnja, a onda ni sama proizvodnja, već ono što je već nazvano protivproizvodnja koja se odvija, realizuje, uz sveopštu komodifikaciju. Ali ova dijalektika je još neuvežbana i zaudara po paradoksu. Jačati slabljenjem! Međutim, paradoksalno je samo odbijanje da se uvidi bujanje institucija države koje vrlo jasno pokazuju svoju strukturu – strukturu proizvodnih odnosa koje reprodukuju – i koja se širi famoznom realnom supsumpcijom. Ali realna je, ne zaboravimo, u materijalnoj proizvodnji. A ova, supsumpcija kognitivaca, samo širi ono što se nekada zvalo birokratijom.
Ali tehnokratska afera je završena. I sama birokratija je njome bila načeta, sve dok se konačno nije oslobodila potrebe za metaforičkom „racionalizacijom“. Kafka je pokazao mašinizam birokratskog ansambla i sa tehničkim mašinama više ne moramo imati posla i mutiti horizont objektivnih interesa radničke klase. Objektivnost ovih interesa treba pokazati u svoj svojoj konceptualnosti da bi ga se napustilo u ime borbe. Nepotizam i disfunkcionalnost su režimi rada koji iznose na videlo društvenost tehnokratske racionalnosti koja je umišljala da ima posla sa samim stvarima. Odnosi među stvarima su odnosi među ljudima. Međuljuđa u krajnjoj instanci. I to nije privid, to bi trebalo da je uvid. Privid je situacija u kojoj doživljavamo odnose među ljudima kao odnose među stvarima i kada scijentifikujemo sopstveno mišljenje i na taj način reprodukujemo empiricistički odnos/osnov svakog idealizma. Za nas materijalizam nije empiricizam, a onda ni nauka. Materijalizam je subjektivnost, jer to da mislimo stoji prema indistinktnosti u njegovoj nesvodivosti na spoznato. Ono dakle nije Hegelovo poznato, ono je nespoznato i spoznatljivo. Poznato je, kao i uvek, isključivo stvar znanaca i starih, a onda i dobro umreženih, poznanika.
Rep za repom, jato grabljivica. Političko umesto politike, institucije i „vidljivost“ umesto borbe. Spektakl. Državno osoblje naseljava društvo koje više ne treba ni braniti. Ono je pokazalo svoje: proizvodne odnose koje reprodukuje u funkciji eksploatacije. Ono je država, i u tome vidimo doprinos socijalizma. Taj nam je izneo na videlo kapitalizam. Međutim, vojno-industrijski kompleks je i dalje tu; birokratizovan onako kako nam je to Kafka pokazao: naseljen porodicama i bandama, slugama i klijentima koji pristaju na mesto koje im je dodeljeno u deobi plena i spremnih da sačekaju svoj trenutak. Da to ne može biti trenutak pobune, već vladanja, jasno je iz principa i učinaka njihove sholastike.





[1] Totalizacija je reprodukcija temeljne protivrečnosti koja je preskriptivna jer je borba temelj onoga o čemu se u svakoj objektalističkoj naučnoj obradi radi, i ona nije isto što i praksa. Nije li uostalom praksa ono što stavlja na proveru svako štimanje? Nešto je praktično kad fercera. Borbeno, međutim, ne. U tome i jeste razlika između preskriptivnog i desrkiptivnog koje traži svoju praksu.
[2] Kafka, 144.
[3] Može li se misliti a da se ne misli o?
[4] Levi-Stros.