subota, 22. prosinca 2012.

Poštovani prijatelji, dobro jutro.




Trenutno je zora subotnja, ali trenutak u kojem vam se javljamo ne bi trebalo da odvlači pažnju od sadržaja javljanja ili izricanja jutarnje objave, ako ćemo pravo, kojom se, osim što se jedna skupina prijatelja i saboraca obaveštava i obaveštenošću obavezuje, iznosi na svetlost dana događaj koji se odigrao i još uvek odigrava; osim, dakle što se obavezivanje i obaveštenje odigrava (da, odigrava ili, ako hoćete, izvodi) ovim tekstom u jutarnje sate, njime se – i da konačno savladamo rečenicu ispresecanu zarezima – ujedno nešto obznanjuje, pa je ovo što čitate i jedna dakle obznana kojom se ovo što čitate iznosi na svetlo dana i istorije, a to onda takođe znači i da se obznanom prinosi arhivi događaja koji su, moramo to na kraju rečenice reći iako nismo mislili da sa time započnemo ovo što bi neko mogao nazvati pismom, događaji politički i umetnički, a to onda znači: politički koliko su umetnički i umetnički koliko su politički. 
Jasno je da politika nije umetnost (pa samim tim i obrnuto) na način svodivosti jedne na drugu, ali je isto tako jasno, bar za Grupu za konceptualnu politiku, i da umetnost jeste politika ukoliko su jedna na drugu nesvodive. Ali pošto je o tome bilo dovoljno reči i pisma, mi nećemo ponavljati, iako neke stvari nikada nije suvišno ponoviti, da je umetnost, i to konceptualna, za grupu koja se bavi konceptualnom politikom, politika koja se mora voditi. Budući konceptualna, ova se vodi mišljenjem i doslednim sprovođenjem mišljenog.
O čemu je reč. Pa reč je o noćašnjem doga]aju, a mi ne časimo časa te izlažemo mišljeno i odigrano netom nakon događaja koji se time, dakle iznošenjem na videlo i svetlo dana i istorije, nastavlja, i koji je performativnog karaktera pošto učesnici hepeninga umetnicima ne moraju uzvratiti učešćem, pa će zato svojim neuzvraćanjem od hepeninga načiniti performans. Noćas je, dakle pre samo nekoliko sati, iznesen predlog u prostorijama „mladalačkog centra“, koji se pod imenom CK, ali i pojmom kulturnog centra koji je na sebe primio zadatak i obavezu situiranja na mapi centara kulture ovog govna od grada, da se sutra – ali sada je to već danas – izvede jedan političi i umetnički čin, kojim bismo se politički i umetnički očitovali i očitovanjem trasirali put postojanja kao ljudi koji se bave umetnošću i politikom; umetnošću i politikom – kako je već naznačeno, i zato nećemo ponovo reći da je umetnost politika i politika umetnost ukoliko su nesvodive jedna na drugu  i kojima se, heteli-ne-hteli, moramo baviti ukoliko mislimo bivati, i čega smo manje ili više jasno svesni ukoliko je bivanje nužno svesno i ukoliko se misli biti i postojati hrabro.
Predlog događaja, a za nas konceptualce je to isto što i sam događaj, je sledeći: mora se zabraniti i, pošto je reč o događaju: zabranjuje se jedna konferencija ili tribina, kako god da je nazivaju, grupe koja sebe naziva Gerusijom, a svoj nastup političkim i teorijskim događajem. Mora se dakle zabraniti, ali je bolje reći sprečiti, dešavanje koje je politički zločin i izdaja komunističke ideje, iako je učesnicima gerusijanskog spektakla reč komunizam odnedavno barjak iza kojeg se više nego što misle i žele misliti neuspešno skrivaju. Kao što je poznato, u pitanju je spektakularno samoreklamiranje državnog aparata koji znamo pod imenom univerzitet i koji je, kao što je takođe poznato iz napisa i nenapisanog Grupe za konceptualnu politiku, već neko vreme na ulicama koje su naše i na kojima nema mesta onima čiju meru treba uzeti i izmeriti kako bi se neograničena moć države i policije ograničila i nanišanila – ukoliko se, naravno, mislimo i dalje baviti politikom i umetnošću i, kako rekosmo maločas, živeti hrabro, a ne više i samo dobro – kako je stari Aristotel naučavao i mislio doveka vredeti kao misao vredna mišljenja i istrajavanja.
Ali pošto predlog, iako je isto što i događaj za konceptualne političare i umetnike, nije dovoljan da bi se stvarno odvijanje spektakla sprečilo i jednom za svagda ukinulo, on je upućen drugima, a to znači svima koji su ga spremni čuti i na čuveno reagovati – ali pre svega prijateljima iz „mladalačkog centra“, a oni su, imenom, ali i bez prezimena, prijatelji i saborci, ukoliko to žele biti i misle da je želje vredno biti prjatelj Grupe za konceptualnu politiku. 
Uvek prvo i ispočetka prijatelji grupe (članovi kolektiva CK), ali i članovi ove ekipe koja sebe naziva Grupa za konceptualnu politiku, konceptualno postavljaju događaj pisanjem ovih redova i, nakon događanja takvog događaja, koji može prestati, ali, znamo, tako ne mora i biti ukoliko se dozovemo pameti i stanemo na crtu odakle počinje ono što je trebalo započeti, a što se, ponovimo, ne mora dogoditi ukoliko se na crtu ne izađe, tako dakle, pišući dakle, nastavljaju pozivati na učešće sve zainteresovane čitaoce ovog bloga kako stvar ne samo ne bi stala, već kako bi se ista zavrtela brže i nastavila odvijati po svom pokretanju i zaholcavanju do konačne pobede i oslobađanja ulica zaposednutih državnim osobljem koje na njima namerava akumulirati simbolički kapital i odvlačiti ga u aparate za čiji pogon, ovaj kapital, dakle i prema tome, služi kao gorivo.
Naravno, pošto ćemo ovo pismo završiti kada bude kasno za diverziju, ovo će ostati samo napis o nedogođenom događaju, a na šta se konceptualna politika mora svesti i, zbog čega, barem mi iz Grupe za konceptualnu politiku, uzimamo u razmatranje naziv ili ime grupe koja bi manje trebala biti ironijska, a više misleća i dosledna mišljenju kojem misli biti verna. No, kao simptom, ime i dalje stoji – a možda i treba da ostane kao ime-simptom, pošto smo ga sami imenovali ili sebi dali, što se za mišljenje imena ne preporučuje. 
Kako god, predlog ili nacrt događaja je sledeći: 
Sutra, pre početka spektakla, na koji inače dolazi buljuk junaka i junakinja iz Beograda (članova i članica M21), a onda i Alpar Lošonc, saradnik NSPM (Nova srpska politička misao), treba ući u klub „mladalačkog centra“ i stati ispred, tačnije iza vrata – pošto se očekuje ulaz spolja, pa je onaj koji stoji unutar kluba iza, a ne ispred vrata – na kojima inače nema nikoga kada su dešavanja ovog tipa u pitanju. Dakle pošto se ne stoji ispred, stoji se iza vrata. E sad, pošto zabrana i sprečavajuća diverzija ne treba de se dogodi formalno i institucionalno – iako je institucija, čega gotovo pa niko do sada u ovom in vivo sklapanju događaja i njegovog predlaganja nije bio svestan, ono čime se obavalja ova diverzija i zbog čega je odgovornost onih koji u njeno ime mogu reagovati nemerljiva, baš kao i moć države ukoliko joj se ne uzme mera – ono, dakle zabranjivanje i sprečavanje, treba da se odigra ručno ili lično, a to znači sledeće: Čovek, ponudili smo se, a onda i predložili da se da nekome deset eura da to izvede, treba dakle da stane iza i da drži kvaku. Kada gosti – a po svemu sudeći domaćini, iako ne držimo do te patrijarhalne razlike koja teritorijalizuje nešto što traži sebi oduška i života – naiđu i maše se za kvaku, ovaj, dakle čovek iza vrata, treba da povuče kvaku i da im ne dozvoli da otvore vrata. Ovi treba da vide da to neko vuče kvaku, a ne da je brava zaključana, i da shvate da se nešto unutra (iznutra-prema-vani) događa. Ako bude istrajnijih, i ovaj što vuče treba da bude uporniji. Zamišljeno je i da, u trenutku kada povlaka, dakle navala, bude jača, ovaj, dakle naš čovek iza vrata, popusti i dozvoli da ga sa vratima – koja gosti, a to znači učesnici i posetioci spektakla, vuku na svoju stranu – povuku i izvuku preko stepenica ulaza. Zbog toga je dobro da taj kojeg će povući bude spretan, kako se ne bi naglavce i zubima sručio na beton. Dalje: Kada, ipak zapanjeni, gosti vide da su nekoga izvukli i bacili povlačenjem za kvaku u dvorište – preko stepenica – oni treba da ustuknu i, ma koliko u međuvremnu pomislili da se natežu sa nekakvim ludakom koji vuče vrata sa unutrašnje strane, treba da shvate da su se na čoveka, a ne tek na ključ i zaključana vrata nameračili – što će oni svakako i učiniti afektivno, a to znači kako treba. E tada, a predlog je bio da to bude jedan od članova kolektiva „mladalačkog centra“ CK, treba da se pojavi drugi čovek koji će se sa praga (jer ovi ustuknuli i zaprepašćeni prizorom koluta čoveka držača vrata moraju zastati i time stati ispred našeg novog lica) reći da je događaj otkazan. Na očekivana pitanja zašto?, ovaj treba da odlaže odgovor dok god natezanje ne pređe u dosađivanje, a onda i da kaže da je zabranjen događaj zbog učestvovanja učesnika i saučesnika u zločinačkoj reviji NSPM, a onda i, kako pritisak bude rastao, zbog učesnika koji dolaze sa univerziteta i polivaju ulice svojom pedagogijom u vannastavno vreme i teraju nas u školu i posle časova. I da stvar bude gora: škola to čini preko svojih đakona koji su toga itekako svesni i ni u kom slučaju obmanuti. Pošto ova lica ne bi trebalo da budu sama – tamo bismo trebali da budemo i mi, članovi Grupe za konceptualnu politiku – treba dakle prijatelju Grupe za konceptualnu politiku, a članu kolektiva „mladalačkog centra“ CK (zvaćemo ovo lice tako), priskočiti u pomoć i zaključati vrata. Naravno, kako prva grupa posetilaca napusti mesto događaja – najverovatnije nakon već obavljenog obaveštavanja svih odgovornih i zainteresovanih putem mobilne telefonije – vrata treba otključati i sačekati novu grupu i ponoviti postupak. To je sve. Ništa teško, a tako lepo i pametno – kako politici i umetnosti istovremeno odgovara. 
Što se logističke razrade događaja tiče, ni tu nismo zatajili. Dakle ne zatajismo ni u razradi koncepta, pošto je za očekivati da crnokućaška ekipa odbije učešće u ovakvom događaju na način preuzimanja odgovornosti pred njima znanim nadležnim instancama. Međutim, sve što smo kao konceptualci mogli predložiti bilo je sledeće: pošto je njihovo učešće nužno, mogli bi, kako bi se opravdali, reći da su okupirani od strane GKP i da ne mogu da se odupru pritisku grupe koja je ušla u klub i sada delirično i teatralno radi to što radi. Ako, međutim, i dalje nastave sa povlačenjem, crnokućašima je predloženo da odstupe – samo neka nam se ne suprotstavljaju – mi ćemo sve izvesti sami, pritom i dalje računajući sa rolom i dnevnicom čoveka koji leti niz stepenice, a možda i ulogom onog koji treba da izgovori par rečenica sa praga. Na crnokućašima bi bilo samo da nam otvore vrata i da se ne mešaju. To je čitav scenario – čitav Mojsije i proroci, kako bi rekao drug Marks.
Ishod događaja je zaista nebitan: hoće li neko pozvati policiju (viši činovnici ove ili gostujuće institucije – jer mi osujećujemo i nastojimo osujetiti proliferaciju institucija i mikrohijerarhija kojima se pokoravaju i pumpaju ne samo ljudi, već i ono što oni govore, pa i kada govore sa levice), nebitno je. Kada se stvar izvede, za očekivati je da nas i iznesu. Stvar bi bila dogođena i mi bismo hrabro postojali. Ovako međutim...
Evo svanulo je uveliko, i mi sada odosmo odmoriti. U nadi da ćemo naići na pisma čitalaca, radujemo se buđenju i veselju koje nas očekuje nakon istog.

utorak, 18. prosinca 2012.

Jezik i kapital


Iskaz: ljudska komunikacija je kraljica radne snage može se smatrati nepertinentim baš kao što je u iskazu, na nivou jezika, pozivanje na suverenu vladarku reaktivan koncept. No, da li kao ironija može da funkcioniše? Ako je radna snaga, u krajnjoj instanci, produktivnost – broj reproduktivnih proizvoda u jedinici vremena, onda koncepcija da je ljudska komunikacija suveren radne snage ne drži vodu. Jezički protokoli i ljudska komunikacija mogu izmeniti sam proces rada, u smislu kraja monološkog karaktera rada, ali mogu uraditi samo to – izmeniti tehničku organizaciju procesa rada i poboljšati organizaciju rada. Direktna veza između tehničke organizacije rada i produktivnosti? [Možebitimorabiti, odzvanja sumnjičav glas aktera na sceni]

Iskaz: jezičke sposobnosti postaju proizvodno sredstvo. Ali i ne zapravo, jer se tada radi o neposrednom intenziviranju tehničkog procesa rada, o povećanju obima proizvodnje, ne obavezno i produktivnosti. Ako su sredstva za rad alatljike, onda intenzivnost rada zavisi od intenzivnosti rada radnika koji ih pokreće, dok u susretu s mašinerijom, radnikova učinkovitost nije odlučujuća, već upravo ona mašinerijina. Jednadžba: radnik koji poseduje sredstvo za rad i udahnjuje mu život može da > ili < intenzitet rada, kao virtuoz; radnik koji opslužuje mašinu, njen nezavisan intenzitet rada, njenu dušu, opslužuje i neradnika. I dalje uporno izostaje konceptualizacija "živog rada" kao podređenog znanju mašine(-države). Jasno je da se radi o proizvodnom, političkom odnosu, gde više nema mesta zabuni da posedovanje personalnog računara i imanentnih jezičkih sposobnosti stavlja neupitan znak = između proizvodnog i neproizvodnog radnika. Znak = može da stoji samo između stepena njihove eksploatacije. Neproizvodni, nematerijalni radnik stoga daje doprinos u ukupnoj raspodeli viška vrednosti i dohotka neradnika, što ga ne stavlja u podređen položaj u odnosu na radničku klasu kada je raskid sa proizvodnim odnosima u pitanju. [Ortodoksni marksizam!, uzvik iz neistorijskomaterijalističke publike]

Iskaz druge vrste: primenom nauke na proizvodni proces radna aktivnost se smešta uz neposredni proizvodni proces umesto da bude njegov glavni pokretač. Smeštanje uz proizvodni proces govori da rad sve više koincidira sa nadziranjem i koordinacijom. Uz ili ispod - uzpod? Tek kada kažemo da radnik stupa uzpod procesa proizvodnje umesto da bude njegov glavni agent, možemo govoriti o dovršenom procesu eksploatacije mehanizmima nadziranja procesa rada i o političkim konsenvencama uzpoda. [Nismo se dogovorili oko uvođenja nove reči-kovanice i uprosečenja jezika, stidljivo-nasilnički progovara akademac]

Finalni iskaz: šta znači ne komunicirati u današnjim uslovima proizvodnje? Odbijanje rada valorizovanog u savremenom kapitalističkom načinu proizvodnje? Vraćanje monološkog karaktera rada? Nećebiti. U uvek savremenoj proizvodnji – teorijskoj – konkretno znači ne komunicirati na opšteprihvaćen način, praviti raskid s njime i izbrisati komentare ostalih aktera na sceni, publike i akademaca, čime se ukazuje na specifičnu teorijsku proizvodnju kao na danas nemoguće mesto proizvodnje. [ ] [ ] [ ]




petak, 14. prosinca 2012.

KAPITAL




Ključni pojmovi: realna supsumpcija, eksploatacija, policija, država, izdaja.



Rezime: Složićemo se sa Virnom ako on kaže da je, kada je u pitanju general intellect, u pitanju nešto što više nije mehanička mašina, već proizvodna mašina  – što je ona u kritici političe ekonomije bila još od prvog vagona. Ako je radnik dodatak mašini, u najmanju ruku je u pitanju jedna vrsta odnošenja. Uostalom, kapitalistički način proizvodnje je zaista kod kuće kada mašina kao sredstvo za rad izgubi svojstvo konstantnog kapitala i kada dobije oblik proizvodnog odnosa, odnosno, kada se prema radu odnosi kao kapital, tj. kada se prema radniku odnosi kao moć koja ga supsumira, a koja je oličena u neradniku. Proizvodni odnos zato zovemo političkim odnosom.




Ono što što u procesu proizvodnje nije dodatak mašini je čovek. Radnik je dodatak mašini, a neradnik nije. Neradnik je čovek, a radnik ne.



Bibliografija:


http://gen.lib.rus.ec/

Trirovi idioti





Film
Glumci glume
Glumci glume grupu
Glumci glume grupu koja glumi idiote
Glumci glume grupu koja glumi idiote koji postaju idioti (ljubavne scene i skidanje na ulici)
Glumci glume grupu koja glumi idiote koji postajući idioti postaju slobodni (porno scena)
Glumci glume grupu koja glumi idoite koji postajući idioti postaju slobodni samo dok glume idiote.
Glumci glume grupu koja glumi idiote koji postajući idioti postaju slobodni samo dok organizovano glume idiote.
Glumci postaju idioti samo dok organizovano glume grupu koja glumi idote koji postajući idioti postaju slobodni samo dok organizovano glume idiote.
Glumci se oslobađaju postajući idiotima koji organizovano glume grupu koja glumi idiote koji postajući idioti postaju slobodni samo dok organizovano glume idiote.
Glumci se organizuju.
Gledalac gleda organizaciju na delu.
Film organizuje.

utorak, 11. prosinca 2012.

(Još jedna) kapitalistička ofanziva na periferiji





 O predlogu izmena Zakona o radu u Srbiji i njegovim mogućim posledicama

Krajem septembra 2012., u Večernjim novostima se pojavila vest o predlogu izmena Zakona o radu[1], koju su preneli i neki drugi mediji[2]. Međutim, izostale su bilo kakve dalje reakcije ili osvrti na ovu temu: niko nije našao za shodno da se tim povodom oglasi, kako u tzv. levim krugovima, tako i u široj javnosti, što, kada se uzme u obzir ko su uopšte akteri na sceni i čime su pretežno okupirani, u velikoj meri i ne iznenađuje. Ipak, reakcija nije bilo čak ni u onom delu javnog mnenja koje je uvek budno i pripravno da podrži i opravda svaku kapitalističku ofanzivu. Dakle, sve je prošlo vrlo nezapaženo.
O čemu je zapravo reč? Sudeći prema oskudnim medijskim izveštajima, u toku su pripreme za izmene Zakona o radu: rad na zakonskoj regulativi započeo je pre više od godinu dana, ali tek ovih nedelja ulazi u intenzivniju fazu. Predlozi izmena formulisani su, a zatim dorađivani i prerađivani u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, a prva instanca kojoj su prosleđeni na razmatranje je bio Socioekonomski savet, iz kojeg su, međutim, sve reakcije na predlog izmena izostale. Nije sigurno šta bi to trebalo da znači: da li je Savet nezadovoljan, pa se “iz principa” ne oglašava, ili je zadovoljan i nema primedbi? Bilo kako bilo, medij u kojem se vest pojavila konsultovao je tim povodom sve aktere “socijalnog dijaloga”, ili barem one koji su uvereni da predstavljaju aktere u jednom takvom procesu. Dok je zastupnik Ministarstva rada iznosio svoju viziju reforme tržišta rada, predstavnici sindikalnih organizacija imali su primedbe na izmene, videći u njima nastavak politike narušavanja radničkih prava. Držanje zvaničnika Unije poslodavaca prema predlozima izmena takođe je obeleženo skepsom, budući da su one ocenjene kao manjkave, ali pretežno zato što ne idu dovoljno daleko u protežiranju interesa poslodavaca. To što nam se na ovaj način ukazalo, dakle, predstavlja socijalni dijalog.
Najšira javnost, u svakom slučaju, pokazala je krajnje odsustvo interesovanja za ovaj problem, uprkos njegovoj važnosti, budući da ukazuje na pripremu još jedne velike ofanzive na srpskoj kapitalističkoj periferiji. Zato bi se ovde moglo postaviti pitanje šta se to novom zakonskom regulativom postiže, kao i čijem interesu ona služi?

Predlozi izmena Zakona o radu doneti su, kako se u tekstu ističe, na inicijativu “stručnjaka” iz MMF-a i “investitora”, a po ugledu na zakonska rešenja koja već postoje u većini evropskih zemalja, kao i u zemljama regiona. Njima se “ukidaju socijalističke povlastice” zaposlenih u Srbiji, iako se ne navodi šta su to konkretno socijalističke povlastice, gde se  ogledaju povlastice u prethodnom zakonu ili šta je to u njima “socijalističko”. Osim što se time nagoveštava da je, zapravo, socijalizam kriv za trenutno stanje stvari. Upravo zbog namere da se ukloni ova “socijalistička komponenta”, kako vele protagonisti, “nijedan od predloga još uvek nije dobio zeleno svetlo u narodu”. Ništa nije rečeno ni o tome ko je taj narod, a naročito gde i kako je pitan za mišljenje.
Uglavnom, suština izmena ogleda se u povećavanju fleksibilnosti tržišta rada: olakšavaju se procedure sklapanja i raskidanja radnih ugovora; produžuje se trajanje radnih ugovora na određeno vreme (koji od sada mogu važiti tri godine umesto godinu dana); uvođenjem različitih oblika fleksibilne i delimične zaposlenosti, zakonski su “relaksirane” odredbe o radnom vremenu; zatim se, što je za “investitore” i najvažnije, drugačije reguliše pitanje otpremnina za otpuštene radnike, kojima je poslodavac u obavezi da isplati otpremnine ne za ceo radni staž, već samo za period koji su radnici proveli kod poslodavca u preduzeću; na posletku, na tržište rada se uvodi i jedna nova ustanova, a to su agencije za posredovanje pri zapošljavanju. Spomenutim predlozima biće postignuta, kako se očekuje, veća “fleksibilnost” i “mobilnost” radne snage, kojom će tržište rada biti učinjeno “primamljivijim” za “investitore”, što će u celini uticati na “porast konkurentnosti” srpske privrede, a što će na posletku dovesti do “povećanja stranih investicija”, “rasta privrednih aktivnosti” i “porasta zaposlenosti”.
Pre svega treba naglasiti da će nova zakonska regulativa, zapravo, samo zakonski uokviriti neke već postojeće, a neregulisane prakse – utoliko se pokazuje da zakoni uvek kasne za praksom i da već u trenutku svog donošenja bivaju zastareli, jer dok država registruje i, na posletku, zakonski formuliše postojeća praktična rešenja, ona su u međuvremenu otišla već korak dalje. Otuda zakon uvek kaska za “životom”, koji, to znamo čak i iz jedne političke kampanje, “ne može da čeka”. Tako će novo zakonsko rešenje samo izvršiti, ne više ni legalizaciju (jer one nisu bile nelegalne, iako nisu bile ni sasvim legalne), već neku vrstu legitimizacije postojećih praksi u oblasti rada i zapošljavanja. Ali, između redova može da se pročita da ova regulativa nastoji – i po tome se ona razlikuje od prethodnih zakonskih rešenja – da na neki način anticipira prakse poslodavaca, jer se osvrće i na prakse koje do sada, barem u Srbiji, nisu bile uobičajene i predviđa ustanovljenje mehanizama koji do sada nisu postojali (ili barem ne u toj formi o kojoj govori novo zakonsko rešenje). Time će se, ujedno, produžiti život važenja samog zakona.
Ako se osvrnemo na osnovne predloge izmena zakona – barem kako oni mogu da se iščitaju iz ovih malobrojnih medijskih napisa – moglo bi se reći da se njima ponavljaju rešenja iz sličnih zakona drugih evropskih zemalja, a koji se svi u manjoj ili većoj meri naslanjaju na nemački Hartz-koncept o reformi tržišta rada i program Agenda 2010, koji je realizovan od 2002 do 2005 godine (o tome će kasnije biti reči u tekstu). Ukratko rečeno, sprovođenje neoliberalnog programa se nastavlja jednako suvereno, u inat svima onima koji su tako samouvereno najavljivali da je neoliberalizmu došao kraj[3].
Dakle, predloženim izmenama biće liberalizovana regulacija tržišta rada, što će posledično imati neke od sledećih efekata:
a)      Pojednostavljivanjem procedure sklapanja i raskidanja ugovora povećaće se “mobilnost” ili “protok” radne snage. To će položaj zaposlenih učiniti nesigurnijim i olakšati njihovo disciplinovanje, jer će svaki zaposleni lakše pristati na rad u onim uslovima koji bi se mogli definisati kao “neodgovarajući”, ukoliko postoji pretnja otkazom po pojednostavljenoj proceduri.
b)      Produženje ugovora na određeno radno vreme ima istu svrhu kao i pojednostavljivanje procedure raskidanja ugovora, a to je podvrgavanje radnika većem stepenu kontrole i discipline. Radnik koji radi po ugovoru o određenom radnom vremenu ima  pravo da se pribojava za svoj položaj u preduzeću, jer nije zaštićen u meri u kojoj su to radnici sa ugovorima na neodređeno vreme. Sa druge strane, ova izmena direktno će doprineti povećanju profita koji se izvlači iz najamne radne snage, jer se kroz produžavanje rada prema ugovoru koji karakterišu lošiji uslovi rada i slabija pravna zaštita – a to su, dakle, sve odlike ugovora na određeno vreme, koji predstavlja neku vrstu ugovora druge kategorije – uvećava stopa viška vrednosti koji se izvlači iz rada.
c)       Fleksibilizacijom odredbi o radnom vremenu t.j. omogućavanjem uvođenja radnih mesta sa delimičnim radnim vremenom – takozvanih part-time poslova, zatim mini poslova (mini jobs) i slično – zbiva se, zapravo, ozakonjenje nekoliko procesa (koji se već uveliko odvijaju). Time se reaguje na nove podele rada i radne specijalizacije, koje zahtevaju drugačije struktuirano radno vreme, koje se ne uklapa u do sada rasprostranjenu osmočasovnu šemu (“od 7 do 3” ili “od 9 do 5”) i koje, osim toga, zahteva fleksibilizaciju striktne podele na radno i slobodno vreme. Umesto toga, dakle, uvodi se delimična zaposlenost (od 10-20, 25 ili 30 časova nedeljno) u fleksibilnom okviru – što ne znači, kako se to  zamišlja, da zaposleni radi kada i koliko hoće, nego kada i koliko mu se kaže. Pre podne, posle podne, i pre i posle podne, uveče, rano ujutru, vikendom, u naizmeničnim smenama, kod kuće i u firmi... kako god poslodavac proceni za shodno. To podrazumeva i plaćanje prema radnom satu, a ne više paušalno plaćanje, ili, što je daleko nepovoljnije, plaćanje po učinku.
d)      Ono što je u predlogu o fleksibilizaciji radnog vremena, barem u srpskom kontekstu, novo, jeste to, da će ovaj model omogućiti “razbijanje” određenog broja radnih mesta na veći broj radnih mesta (recimo, fragmentaciju  jedne radne pozicije sa punim radnim vremenom na 3 mini zaposlenja). Treba videti kakvim će izmenama regulacije o poreskim davanjima biti ispraćeno ovo zakonsko rešenje, jer će se poslodavcima ovakva praksa “isplatiti” samo ako bude bila praćena i odgovarajućim poreskim olakšicama. To ne moraju biti samo direktne ili indirektne poreske olakšice, već i različite forme subvencionisanja zapošljavanja (poput Prve šanse i sličnih projekata), a čija je primena pokazala da zapošljavanja traju obično onoliko, koliko traje i subvencija. Jednu mogućnost za poslodavca predstavljaće onda delimična ili potpuna zamena redovno zaposlene radne snage praktikantima, volonterima i takozvanim trainees, kao i angažovanjem minidžobera – kojima je svima zajedničko to, da rade za minimalnu ili simboličnu nadoknadu.
Ovakvim rešenjem u pogledu fleksibilizacije radnog vremena (i pozicija), formalno će se steći uslovi za otvaranje “novih” radnih mesta, t.j. formalno povećanje zaposlenosti. Međutim, u pitanju je povećanje zaposlenosti bez promene nivoa privrednih aktivnosti koje će biti omogućeno preraspodelom već postojećih mesta u okviru sistema (posledicu svega predstavljaće multiplikacija prekarnih radnih pozicija i pojava hronične nedovoljne zaposlenosti). Praktično, time će doći samo do angažovanja više zaposlenih na jednom radnom mestu, čega će krajnji efekti biti gotovo zanemarivi. Jer će povećanje potrošnje (koje treba da predstavlja prateći rezultat ovih mera) biti minimalno, a pogotovo će neznatan biti uticaj na porast domaće proizvodnje, budući da ona više ne postoji. Zato se i može reći da će porast potrošnje – ukoliko do njega i dođe – izazvati jedino povećanje uvoza t.j. da će efekat ovih mera u celini, osim formalnog smanjenja stope nezaposlenosti, biti mizeran. Ipak, kreativnost autora novog zakona se ne zaustavlja na ovim merama – ona ide i dalje, vodeći nas tako prema onome što se u socijalnoj psihologiji definiše kao “skok mašte”. Naime, spomenute mere predstavljaju samo prvi korak: one treba da stvore predstavu o nekoj privrednoj dinamici, koja bi dalje imala da vodi “povratku poverenja investitora”; ohrabreni, investitori će se upustiti u ulaganje, što će doprineti realnom intenziviranju privrednih aktivnosti i otvaranju novih (realnih) radnih mesta, čime će se stopa zaposlenosti značajno povećati itd. Opažajući novu privrednu dinamiku u Srbiji na posletku će se “odobrovoljiti” i bankarski sektor, doći će do uspostavljanja “klime poverenja” i, na posletku, poboljšanja kreditnog rejtinga Srbije. A to će omogućiti dalje kreditno zaduživanje po povoljnijim uslovima, što će na srednje staze omogućiti opstanak većeg dela glomaznog državnog aparata u Srbiji. I tako u krug. To je otprilike misaona konstrukcija koja se nalazi u osnovi ove zakonske odredbe i, ujedno, jedno od ključnih mesta nove zakonske regulative, u kojem se ona, kao što se vidi, razotkriva kao ideologem u svoj svojoj ružnoći. Ali, nije da nismo i ranije znali da je u pitanju ideologija. Znali smo, naravno, samo smo sada saznali nešto o tome kako ona radi.
e)      Nakon tačke sa fleksibilnim radnim vremenom koja predstavlja upravo centralno mesto dodira interesa države i interesa kapitala, treba spomenuti i jednu tačku gde se u potpunosti izašlo u susret interesima kapitala, a to je pitanje otpremnina. Ne treba mnogo produbljivati ovaj problem, da bi se videlo da je to državni ustupak kapitalu, koji se time oslobodio velikog dela troškova u svom operisanju privatizovanim preduzećima. Iz teksta koji se pojavio u medijima teško je nazreti ko bi, u slučaju “otpremanja” radnika po novom zakonu, snosio drugi (t.j. veći) deo troškova otpremnina. Ako bi neko uopšte i preuzimao ovaj deo troškova na sebe? Što bi značilo, na primer, da radnici preduzeća X, koji su ostali bez radnih mesta nakon dvadeset godina rada, a godinu dana nakon što je preduzeće preuzeo novi vlasnik, idu kućama sa 12, umesto sa 240 mesečnih otpremnina!
f)       I na posletku dolazimo i do agencija za posredovanje u zapošljavanju, što je fenomen već od ranije poznat u Srbiji, ali koji do sada nije predstavljao masovnu pojavu. Novi zakon upravo trasira put za omasovljenje ove prakse, koja je poznata kao subcontracted labor (eng) ili Leiharbeit (nem). Suština ove izmene se ogleda u tome da se u proces zapošljavanja uvodi posrednik t.j. medijum između poslodavca i radnika. Agencija posreduje u zapošljavanju tako što prema potrebama poslodavca pribavlja radnu snagu, koju faktički daje u “podzakup” poslodavcu. Radnik i poslodavac ne sklapaju direktan ugovor, nego i jedan i drugi ulaze u ugovorni odnos prema agenciji, koja za svoje usluge uzima procenat od obe strane, a često i od treće strane (države), koja nagrađuje (subvencioniše) agencije za svako zaposleno lice. Ovaj model predstavlja još jednu dodirnu tačku interesa poslodavca (kapitala) i države, jer i jedna i druga strana prebacuju na treću stranu (agenciju) deo svojih odgovornosti i zaduženja. Posledicu ovog zakonskog rešenja, između ostalog, predstavljaće ne samo pojava posredovanja kao nove privredne delatnosti, već pravi “bum” posredničkih poslova.
Kao što se iz izloženog može videti, u pitanju su tek delom nova zakonska rešenja – nova u srpskom kontekstu, ali već uveliko poznata i isprobana u drugim evropskim zemljama. Većinom su po sredi prakse uveliko poznate, ali neomasovljene na tržištu rada u Srbiji. Utoliko će se uloga novog zakona sastojati pre svega u tome da doprinese omasovljenju i do sada “uspešnih” i “efikasnih”, ali ipak slabo rasprostranjenih praksi.

Agenda 2010 kao paradigma
Kao što je rečeno, uzor za donošenje svih ovakvih i sličnih regulativa predstavljala je famozna Agenda 2010, kao i Koncept tzv. Hartz-komisije za reformu tržišta rada, koji je kao program počeo da se 2002. godine sprovodi u Nemačkoj. Šta više, upravo u trenutku nastajanja ovog teksta obeležena je deseta godišnjica reforme, što predstavlja odličan povod za sumiranje njenih efekata.
Nemačka ima, čak i danas u jeku ekonomske krize, jednu od najnižih stopa nezaposlenosti u Evropi i privredni sistem sa jednom od najdinamičnijih stopa rasta[4]. Nemački privredni sistem se smatra jednim od “najsnažnijih” i “najkonkurentnijih” na planeti, što vladajuće strukture u samoj Nemačkoj, naravno, uvek ističu sa velikim zadovoljstvom. Mišljenja se u političkim krugovima razmimoilaze jedino kada su u pitanju razlozi uspeha nemačke ekonomije, budući da svi akteri na političkoj sceni nastoje da konjunkturu predstave kao posledicu sopstvene politike. Bilo kako bilo, svi se slažu u tome da je “mudra socioekonomska politika”, pogotovo ona vođena poslednjih deceniju i po, a koja je išla u pravcu uvećanja tzv. konkurentnosti (Wettbewerbsfähigkeit) nemačke ekonomije, ono što se nalazi u osnovi privrednog uspeha. Činjenica koja dodatno doprinosi zadovoljstvu nemačkih vladajućih krugova jeste da se i u vremenu krize – koja, evo, ulazi u petu godinu života – ovaj model pokazao izdržljivijim od većine drugih socioekonomskih obrazaca u Evropi. Otuda se u dejstvo magične formule – povećanja konkurentnosti – nastoje ubediti i režimi drugih zemalja, pogotovo onih koje se, usled udara krize, već neko vreme nalaze u nezavidnom položaju (Grčke, Španije, Portugala, a sve više i Italije i Francuske)[5].
U čemu se ogleda “tajna” nemačkog uspeha? Šta se nalazi iza “povećanja konkurentnosti”? Trenutna privredna konjunktura nema mnogo veze sa “privrednim čudom” (Wirtschaftswunder) iz 50-ih i 60-ih godina 20. veka, iako bi, naravno, bez prethodnih rezultata privrede ostvarenih u posleratnim decenijama današnja konjunktura bila nezamisliva. Naime, veliki privredni rast je u Nemačkoj, kao i u većini drugih zemalja, prekinut u prvoj polovini 1970-ih, iako nikada nije doživeo pad koji je zabeležen u nekim drugim zemljama, tako da se ekonomija kretala i u toku 1980-ih relativno sigurno, još uvek predstavljajući snažnu silu, ali silu koja je bila sve sporija i sve manje prilagođena promenama na svetskom nivou. A onda je 1990. godine došlo ujedinjenje sa DDR-om, koje je u ekonomskom pogledu bilo vrlo kontroverzno i koje do danas predstavlja predmet sporenja. Naime, prema vladajućim shvatanjima, ujedinjenje je predstavljalo izuzetno skup proces, u toku kojeg je u istočnu Nemačku uložena sada već nepregledna količina novca, što je u celini znatno iscrpelo ekonomsku snagu (zapadno)nemačke privrede. Sa druge strane, prema nekim nalazima, privreda DDR-a uopšte nije bila u toliko lošem stanju kao što se to predstavlja, tako da je ujedinjenje, zapravo, predstavljalo proces beskrupulozne pljačke tzv. novih saveznih pokrajina, zbog čega su, uostalom, mnogi stanovnici na Istoku ujedinjenje doživeli kao proces kolonizacije. Iako nema sumnje da su nakon 1990-te u bivši DDR uložena ogromna sredstva, pre svega za sanaciju i izgradnju infrastrukture, istovremeno sa prelivanjem sredstava iz fondova sa Zapada na Istok zbivala se i prava pohara resursa u istočnom delu zemlje – privatizacija po neoliberalnom modelu predstavljala je samo jedan deo cele ove priče. Tako da bi se na kraju moglo reći da je posledica ujedinjenja dve Nemačke bilo drastično pražnjenje državnih fondova, manje u pravcu “gladnog Istoka”, a više u smislu prelivanja sredstava, kroz različite “investicione i infrastrukturne projekte”, na račune privatnih kompanija, koje su, osim na ovaj način, velike profite zabeležile i učešćem u privatizacijama preduzeća na Istoku (“velika pljačka”). Tako da je, u celini, ujedinjenje predstavljalo proces u kojem su, kao i u drugim delovima istočne Evrope, postojali “dobitnici” i “gubitnici”: u prvom slučaju, to su bile velike kompanije (krupni kapital), u drugom slučaju, to su bili skoro svi ostali koji nisu predstavljali deo vladajućeg bloka.
Uglavnom, ovaj proces se predstavlja kao jedan od presudnih faktora koji je doprineo slabljenju “socioekonomskih potencijala” Nemačke i sve češćim govorima o “dubokoj strukturnoj krizi”, “nekonkurentnosti privrede” i “neophodnim reformama”, koje su predstavljale dominantni diskurs u toku poslednje decenije XX veka. Upravo pred izmak stoleća, sa političkom smenom t.j. dolaskom na vlast socijaldemokrata, započelo je intenziviranje ideološke kampanje u Nemačkoj, koje je trasiralo put za reformu socioekonomskog sistema. Obično se za početak te kampanje uzima jedan često navođeni govor nemačkog predsednika Romana Hercoga iz 1997. godine, ali tek je dolazak na vlast tzv. crveno-zelene koalicije godinu dana kasnije omogućio početak velikih promena.
Priprema za izradu jednog opšteg programa neoliberalnih reformi započela je već 1999. kada je publikovan takozvani Schröder-Blair dokument, koji je predstavljao polaznu osnovu reforme. U pitanju je bio programski dokument kojim je istaknuta neophodnost promena, koje će omogućiti reorganizaciju socijalne države, veću zaposlenost i veću konkurentnost evropske privrede u celini. Sve u svemu, suština reformi se ogledala u stvaranju “pogodne klime za poslodavce i investitore” i “podsticanju privatne inicijative”, što je direktno značilo razgradnju dotadašnjeg modela socijalne države i reorganizovanje radne politike tako da ova što više bude u interesu poslodavaca. Nakon toga oformljena je i posebna komisija, sa ciljem analize tržišta rada, politike zapošljavanja, sistema socijalne zaštite itd., markiranja osnovnih problema i pružanja konkretnih predloga za njihovo prevazilaženje. Ova komisija[6] izašla je sa svojim nalazima pred vladu u avgustu 2002 godine, na osnovu kojih je vlada izradila četiri paketa zakona (poznatih kao Hartz I-IV), koji su na snagu stupali u razdoblju od januara 2003. do januara 2005. godine. Mere usvojene kroz ova četiri zakonska paketa – koje je u martu 2003. nemački kancelar predstavio kao deo jedne šire strategije društvenih transformacija, a koja je poznata kao Agenda 2010 – donele su značajne promene na svim poljima.
Ukratko, rezultati reforme su bili sledeći: došlo je do reorganizacije Savezne službe za rad, čija je delatnost podeljena između dve ustanove, Agenture za rad i Jobcenter-a; zakonska regulativa o zapošljavanju je značajno “liberalizovana”, pre svega “relaksiranjem” odredbi o otpuštanju zaposlenih, dužini važenja ugovora na određeno vreme i honorarnih ugovora, kao i podsticanjem uvođenja part-time i fleksibilnog radnog vremena. Uvedene su agencije za posredovanje u zapošljavanju (Personal-Service-Agenturen), čiji je rad podstaknut subvencijama. Različite vrste socijalnih davanja za nezaposlene su ukinute i zamenjene dvostepenim, vrlo restriktivnim sistemom socijalne pomoći i pooštravanjem kontrole nad nezaposlenima (između ostalog, u vidu “stimulisanja” aktivnog traženja posla, odnosno kažnjavanja pasivnosti itd.). Zatim, granica za odlazak u penziju je podignuta na 67 godina starosti, a svi oblici prevremenog penzionisanja su destimulisani različitim finansijskim rezovima. Ovim reformama došlo je i do umanjenja socijalnih davanja za decu i omladinu, što je, prema autorima reforme, trebalo nadoknaditi većim ulaganjem i drugim podsticanjem “obrazovanja za zaposlenje” (Berufsausbildung)[7]. I tako dalje i tako dalje.
Reakcije na reforme su bile vrlo burne. U samim redovima vladajućeg SPD-a došlo je do potresa usled nezadovoljstva levog krila partije i sindikata. Organizovani su protesti, potpisivane peticije, objavljivane analize i publikacije... ali sve to nije imalo nikakvog efekta. Vlada je uspela da sprovede reforme, što je, međutim, “platila” drastičnim padom broja glasova i osvojenih mesta u parlamentu na izborima 2005. godine (s tim što su socijaldemokrati nastavili sa trendom pada i na izborima 2009.). Ali, šta mari – iako je izvesno da još dugo socijaldemokrati u Nemačkoj neće dostići onaj nivo popularnosti koji su imali 1998 ili 2002, ipak je jasno da su deset godina nakon početka reforme i otpočinjanja procesa koji kritičari ovog reformskog paketa nazivaju “razgradnja društva”, socijaldemokrati uspeli da povrate veći deo u javnosti izgubljenog poverenja. Što je samo po sebi simptomatično[8].

Deset godina eksperimentisanja
Godišnjica početka velikih reformi u Nemačkoj predstavlja idealnu priliku da se sagleda njihov razvoj i (neki) njihovi efekti, čime će se ujedno pružiti i odgovor na gore postavljeno pitanje o “tajni nemačkog uspeha”.
Deset godina od začetka reforme, neki od proklamovanih ciljeva (još uvek) nisu ostvareni, a sudeći prema trendovima, najverovatnije i neće biti ostvareni. To su, pre svega, radikalno smanjivanje troškova socijalne države, kao i plan da se broj nezaposlenih prepolovi (sa tadašnjih 4 na 2 miliona). Prema nalazima različitih analiza, samo u toku prvih nekoliko godina troškovi socijalnog staranja su gotovo udvostručeni (sa oko 15 na 26 milijardi eura), sa tendencijom daljeg rasta. Što se broja nezaposlenih tiče, bilo je potrebno više od 7 godina da se broj nezaposlenih smanji na ispod 3 miliona, da bi, prema podacima iz septembra 2012, ukupan broj nezaposlenih iznosio 2.788.000 ili 6,5% ukupno radno sposobnog stanovništva[9]. Broj nezaposlenih varira od jedne do druge pokrajine i kreće se od 4,7% na jugu (Bavarska), do 13,5% na istoku i severoistoku (Meklenburg, Berlin itd.). Međutim, ovom statistikom, zbog njenog selektivnog karaktera, stvarno stanje je predstavljeno drugačijim (boljim) nego što jeste, budući da su iz nje isključene mnoge kategorije stanovništva, pre svega one, čiji se status nalazi negde, uslovno rečeno, između nezaposlenosti i zaposlenosti. Naime, oni koji su samo delimično upućeni na socijalnu pomoć države (recimo, minidžoberi i zaposleni na tzv. 1-Euro-Jobs) ispadaju iz statistike o nezaposlenosti, iako se za njih ne može reći ni da su zaposleni u pravom smislu te reči, budući da im visina primanja koju ostvaruju na ovim radnim mestima ne omogućava finansijski samostalan život, zbog čega su i dalje upućeni na socijalnu pomoć. Ukoliko bi se i oni ubrojali u statistiku, pokazalo bi se da je stvarni broj nezaposlenih i lica koja su prinuđena da se prevashodnim delom oslanjaju na pomoć države, višestruko veći od onoga koji se u aktuelnoj statistici prikazuje[10].
Reforma tržišta rada u celini je, kako to pokazuju nalazi, doprinela drastičnom smanjivanju najamnina u svim sektorima privrede, opštem pogoršanju uslova rada i, sa druge strane, izazvala je pravu ekspanziju onih delova privrede koji se oslanjaju na slabo plaćene radne pozicije[11]. Posebno se uvećao broj minidžobova, kao i obim prisilnog rada (1-Euro-Jobs)[12], tako da je procena, da u ovom trenutku više od četvrtine zaposlenih u Nemačkoj obavlja svoju delatnost upravo u prekarnom sektoru.

Jedna od najvećih promena koje je donela primena nove zakonske regulative, bila je ekspanzija posredovanja pri zapošljavanju t.j. svojevrsnog podzakupljivanja radne snage, koje je najizražnije na delu tržišta rada kojim dominiraju prekarna zaposlenja. Usluge ovih novih ustanova na tržištu rada pokazale su se višestruko korisnim za poslodavce, zbog čega su oni vrlo rado počeli da postaju njihovi klijenti. Naime, sa jedne strane, poslodavci su se time oslobodili određenih odgovornosti prema zaposlenima angažovanim posredstvom agencija, kojima su, ujedno, ustupili i znatan deo kontrole zaposlenih, te su tako uspeli i da umanje ulogu sindikata u preduzećima. Sa druge strane, poslodavci su na ovaj način lakše uspeli da nametnu svoje uslove pri određivanju visine najamnina i uslova rada zaposlenih, budući da agencije nemaju interesa da se po ovim pitanjima konfrontiraju sa poslodavcima. Takođe, angažovanjem posredničkih agencija je znatno pojednostavljena procedura otpuštanja zaposlenih[13]. Velike kompanije bile su prvi korisnici usluga ovih agencija, pre svega same osnivajući posredničke agencije – tako su se ne samo oslobodile dela obaveza i rizika u odnosu prema zaposlenima, nego su uspele da na više načina zabeleže direktno povećanje stope profita. Naime, sa jedne strane su preko sopstvenih agencija oborile visinu najamnina radnicima, a, sa druge strane, ubeležile su posredničke takse i provizije, kao i različite državne subvencije i stimulacije[14], takođe kao deo prihoda kompanije. Drugim rečima, ustanovljenje jednog ovakog odnosa predstavlja školski primer prakse minimiziranja troškova i maksimiranja profita na osnovu angažmana radne snage. Kako se primena ovog novog načina poslovanja širila, brojni poslodavci su ušli u proces “masovne transformacije” radne snage, nastojeći da što veći procenat direktno zaposlenih zamene radnom snagom angažovanom preko posredničkih agencija: nisu bili retki slučajevi otpuštanja ili “otpremanja” radnika, uz prateće zatvaranje proizvodnih pogona “usled negativnih uticaja krize” (što je bio formalni izgovor), koji su odmah potom ponovo bili zapošljavani, ali ovaj put preko agencija, uz uslove rada i visine najamnina koji su bili znatno lošiji nego ranije. U nekim firmama je na taj način “transformisano” i do 70% radne snage[15]. 
  Posredovanje je, dakle, kao nova aktivnost na tržištu doživelo pravi “bum”, jer je, zbog njene velike isplativosti, sve veći broj poslodavaca počeo da pribegava bilo osnivanju sopstvenih posredničkih agencija, bilo angažovanju usluga postojećih posrednika[16]. Primera radi, samo jedan površan pogled na ponude poslova koje ističe Savezna agentura za rad pokazuje, da se u 20-70% slučajeva (zavisno od kategorije poslova itd.) radi o poslovnim angažmanima preko agencijâ za posredovanje. Upravo u sektoru prekarnih zaposlenja, koji je, kao što je rečeno, doživeo i najveći rast u poslednjih deset godina, prisustvo posredovanja je najizraženije: angažovanje radne snage za tzv. Lagerarbeit t.j. jedan vid rada u proizvodnji odvija se gotovo u stoprocentnom iznosu preko posredničkih agencija. Drugim rečima, u ovoj meri je najveći interes pronašao proizvodni industrijski kapital, koji upravo igra jednu od vodećih uloga u nemačkoj privredi. Stoga se, na posletku, može reći da je ustanovljenje i širenje posredovanja pri zapošljavanju direktno doprinelo pogoršanju uslova rada i generalnom snižavanju nivoa zarada u Nemačkoj, čime je, međutim, došlo do rasta profitne stope od kapitala, pre svega u sferi u kojoj dominira proizvodni industrijski kapital, što je značajno povećalo famoznu konkurentnost nemačke privrede.     
Transformaciji tržišta rada i opštoj prekarizaciji je naročito doprineo proces “fragmentacije” radnih mesta (razbijanja jednog mesta sa punim radnim vremenom na više minidžobova), a posledicu svega toga predstavlja pojava hronične nedovoljne zaposlenosti.
Naime, zakonskom regulativom je utvrđena mogućnost otvaranja radnih mesta na mini-job osnovi (radno mesto sa radnim vremenom do 15 časova nedeljno i maksimalnim mesečnim prihodom do 400 Eura) koja su pretežno namenjena osobama sa nižim kvalifikacijama, studentima, učenicima, “početnicima” u struci, kao i osobama koje su na ovaj način težile ostvarivanju dodatnog prihoda, često (mada ne isključivo) na pomoćnim poslovima. Zarada ostvarena po ovom osnovu ne podleže oporezivanju što se, bar za one koji na ovaj način žele da ostvare dodatnu zaradu, čini vrlo povoljnim. Međutim, kako su poreske olakšice date i poslodavcima – koji na ime zaposlenih na minidžobovima nemaju obavezu da uplaćuju bilo kakve doprinose, ili troškove zdravstvenog i penzijskog osiguranja, osim paušalnog poreza od 2% – došlo se u situaciju intenzivne fragmentacije postojećih radnih mesta (bilo sa punim, bilo sa delimičnim radnim vremenom) t.j. njihove transformacije u minidžobove. Na taj način, poslodavci su ostvarili višestruku korist od reforme: transformacijom postojećih radnih mesta, de facto su uštedeli iznos koji su do tada uplaćivali na ime različitih socijalnih davanja, tako da im se znatno više isplatilo da na mesto jedne osobe sa punim radnim vremenom, koje podrazumeva ne samo mesečnu platu, već i (prilično visoke) iznose poreza i izdatke za zdravstveno i penzijsko osiguranje, zaposle 2 ili više osoba na minidžob bazi, na ime kojih ne moraju da uplaćuju nikakve doprinose, osim spomenutog paušalnog poreza od 2%. Pošto je, čak i prema pravilniku sindikata, radni sat na minidžobovima (koji se percipiraju kao zaposlenje za početnike, privremeno rešenje ili dodatni posao) plaćen manje od poslova koji podrazumevaju poreska i socijalna davanja, poslodavci su spomenutom transformacijom i na ovaj način ostvarili dodatne profite. Omasovljenjem ove vrste zaposlenja, došlo je do faktičkog (i to drastičnog) sniženja nivoa zarada na jedan vrlo prefinjeni način, protiv kojeg su se, čak i poslovično snažni nemački sindikati, pokazali nemoćnim[17]. Na posletku, treba reći da je otvaranje novih radnih mesta i intenzivno zapošljavanje bilo na različite načine subvencionisano od strane države, tako da su poslodavci, u celini posmatrano, ovim zahvatom na tri načina uvećali svoj profit – smanjujući troškove radne snage snižavanjem najamnina, zatim na osnovu oslobađanja od troškova socijalnog osiguranja radnika, i, pored toga, na bazi primanja državnih subvencija za zapošljavanje.
Zbog opšte ekspanzije ovog modela na tržištu rada, minidžob zaposlenje nikada nije postalo, a kako je to bilo “planirano”, polazna, prelazna, privremena ili dodatna forma zaposlenja, već je postala jedina vrsta zaposlenja za ogroman deo radnog stanovništva[18]. Neki delovi populacije predstavljaju posebnu žrtvu ovog radnog modela, a najviše migranti, žene, omladina i stariji od 55 godina života, koji ne uspevaju ni tokom dužeg vremenskog perioda da sa minidžobova pređu na bilo koju drugu vrstu poslova, naročito ne na ona zaposlenja koja su bolje plaćena ili sa sobom nose beneficije kao što su plaćeno zdravstveno i penzijsko osiguranje. Tako da mini-job model predstavlja jednu vrstu socijalne barijere, koja je zapravo klasna barijera, jer nije određena individualnim karakteristikama i sposobnostima ovih ili onih individua, već klasnim pozicijama i uticajem klasnih pozicija na one koji ih zauzimaju (agense)[19]. Njome se odvajaju deklasirani delovi društva (pre svega proletarijata i sitne buržoazije) od ostalih klasa i delova klasa t.j. tzv. niži slojevi[20] se razdvajaju od ostatka društva. U tom smislu se i može reći da je mini-job posebna forma isključivanja na način uključenosti, uključivanja u sistem (i držanja na njegovoj margini) koje, zapravo, isključuje iz sistema.
Ipak, treba reći da je transformacija tržišta rada bila donekle ograničena zakonskim rešenjem, jer je zakonodavac predvideo da svaki pojedinac može na osnovu minidžob angažmana zaraditi najviše 400 eura mesečno, što je onemogućilo poslodavce da dosledno sprovedu svoju politiku i izvrše fragmentaciju doslovno svih radnih mesta u Nemačkoj, čime bi maksimalno umanjili troškove angažovanja radne snage. Time je, između ostalog, izbegnut scenario da celokupni troškovi zdravstvenog i penzijskog osiguranja budu potpuno izbačeni iz oblasti odgovornosti poslodavca i preneti na teret samih radnika. Umesto toga, troškove socijalnog osiguranja i sufinansiranja zaposlenih u prekarnom sektoru – najčešće u vidu plaćanja najamnine za stanove, troškova zdravstvenog osiguranja i manjih mesečnih novčanih doplata (jer se od mesečnih prihoda u visini od 200 do 300 eura ni uz najbolju volju ne može preživeti) – preuzela je država. U tome se ogleda objašnjenje za “neobjašnjiv” porast troškova socijalne države od početka sprovođenja reforme – jer postoji situacija da, istovremeno, broj nezaposlenih formalno opada, a troškovi socijalnih izdataka države konstantno rastu. Međutim, pošto su ovi troškovi već dostigli “neodrživi” nivo, država će zbog održanja budžetske stabilnosti biti prinuđena na radikalne finansijske rezove i intenzivnije represivne mere prema korisnicima socijalne pomoći, mere sa čijim se sprovođenjem, zapravo, već počelo[21].
Na taj način učinjen je još jedan korak dalje u produbljivanju neoliberalnih reformi, koje treba da doprinesu daljem održanju i snaženju nemačke Wettbewerbsfähigkeit. Ukoliko se ove mere pokažu nedovoljnima, nema sumnje da će država preduzeti sve potrebne korake da taj cilj na kraju i ostvari, pre svega kroz dalju “liberalizaciju” i “deregulaciju” tržišta rada i politike zapošljavanja[22]. Takav jedan potez, nema sumnje, učvrstio bi nemačku privredu i njenu konkurentnost na samom svetskom vrhu, čime bi ona mogla u toku dugog niza godina svima da parira, pa čak i proizvodnji stacioniranoj u Kini, kao apsolutnom šampionu u sferi prekarnog rada, boreći se protiv nje upravo njenim sredstvima. Jer dok industrije iz drugih zemalja i dalje budu uvećavale profit selidbom proizvodnih pogona u Kinu, a kineska država im izlazila u susret uvlačenjem u proizvodni proces nove i jeftine, a do tada isključene radne snage iz duboke provincije (i time održavala svoj status “poslovnog raja za investitore” sa najjeftinijom radnom snagom na svetu)[23], nemačka privreda će poći drugim putem i tome konkurisati uvođenjem kineskih uslova rada na domaćem terenu. Presudan korak u toj politici načinjen je upravo sa reformom započetom 2002-2003. godine. Baš u tome, dakle, ogleda se “tajna nemačkog privrednog uspeha” kojoj svi toliko zavide.

Socijalne posledice reformi
Reforme započete 2002/3 godine izazvale su (i izazivaju), kao što je rečeno, velike reakcije: samo broj raznovrsnih analiza, istraživanja i studija na ovu temu dostigao je, u poslednjih deset godina, sada već jednu nepreglednu cifru. U svima njima termin Hartz IV, kao oznaka za novi sistem zapošljavanja i socijalne pomoći, zauzima centralno mesto, odnosno, postao je, prema rečima istraživača Kristofa Butervegea, “najmarkantnija šifra za onaj proces razgradnje socijalne države, koji je započeo 1975/76 sa Zakonom o budžetskoj strukturi, a u novom veku dostigao svoj vrhunac pod vladavinom tri različite vlade (Crveno-zelene, vlade Velike koalicije i konzervativno-liberalne vlade)[24]“.
Hartz IV je tako postao simbol za jedan proces koji vodi tzv. socijalnoj eroziji i slabljenju društvene kohezije, a ogleda se, prema percepciji istraživača, u podizanju socijalnih barijera i drugih vidova ograničavanja i isključivanja, povećavanju razlika između siromašnih i bogatih (“siromašni su sve siromašniji, bogati su sve bogatiji”), sve većoj reprodukciji socijalne bede, jačanju socijaldarvinističkih praksi i nestanku društvene solidarnosti (ne samo u “poslovnim”, već i u “ličnim” odnosima), uvećanju “nacionalnog egoizma” (naročito u odnosu na “južnjake” t.j. zemlje i narode južne Evrope, pre svega Grčku, ali sve više i Španiju), zatim porastu unutardruštvenih tenzija koje imaju klasna, rasna i religijska obeležja (pogotovo u odnosu prema siromašnima i migrantima, naročito onima iz arapskih zemalja i Turske, kao i muslimanima uopšte) i tako dalje. Svi ovi različiti oblici socijalnog diferenciranja, isključivanja, ograničavanja itd., kao i njihove propratne pojave u vidu različitih netrpeljivosti, simbolički se sažimaju u figuri primaoca socijalne pomoći (Hartz IV-Empfänger), kao asocijalne pojave koja “preti da ugrozi socijalnu stabilnost”. Njena prevashodna funkcija ogleda se u tome što, poput strašila i upozoravajućeg “pedagoškog” primera, treba da disciplinuje najamnu radnu snagu, koja počinje da veruje i – pošto to nije samo pitanje “vere” ili “znanja”, već u prvom redu prakse – da praktikuje shvatanje po kojem je zaposlenje pod bilo kakvim uslovima bolje nego nezaposlenost (i prateći gubitak društvenog prestiža)[25]. U tome se, naravno, shvatanja većine zaposlenih (ispoljena u njihovom praktičnom delovanju) podudaraju sa percepcijom poslodavaca, što i jeste cilj ovakve politike.  
Utoliko bi se, na posletku, moglo zaključiti, da su spomenute reforme (i njihove dopune iz 2010. i 2012. godine) samo vrhunac politike koja se odvija već decenijama, politike čija se suština može na pravi način sagledati tek kada se udaljimo od polja u kojem se vrte sociolozi, koji – uprkos možda dobrim namerama koje imaju – i sami u velikoj meri doprinose reprodukciji vladajućeg diskursa (i tako daju svoj doprinos njegovom održanju). Reč je o tome da je na delu politika zaoštravanja sukoba između bloka na vlasti i naroda (u onom značenju koje ovi termini imaju kod N. Pulancasa), odnosno, intenziviranje klasnog rata koji, u ovom slučaju u Nemačkoj, vladajuća klasa (zajedno sa svojim saveznicima) vodi protiv radničke klase i drugih klasnih frakcija i delova klasa koje spadaju u narodni blok[26]. Cilj koji se zaoštravanjem klasnog sukoba želi postići je isti kao i uvek – to nisu više moći/manje moći, sprovođenje ovih ili onih “političkih rešenja”, “vizija” ili “zamisli”, već prosto-naprosto intenziviranje eksploatacije u cilju povećanja profitne stope kapitala i, time, daljeg uspešnog održanja i razvoja kapitalističkog društva. Osnovni imperativ kapitalističkog načina proizvodnje (koji određuje karakter društva) jeste sopstveno samoodržanje t.j. reprodukcija, a upravo, dakle, u cilju obezbeđivanja dalje uspešne reprodukcije kapitalističkog načina proizvodnje, vodi se politika intenziviranja klasnog sukoba, koji leži u osnovi posmatrane reformske politike.

Stanje na srpskoj periferiji
Kada se, nakon ovog kratkog pregleda razvoja reformi i njihovih efekata u nemačkom društvu, vratimo na slučaj Srbije t.j. na predlog izmena zakonske regulative o radu i zapošljavanju, postavlja se pitanje kakvi će biti rezultati njene primene u jednom društvu kapitalističke periferije, kakvo je Srbija?
Pre svega, očigledno je da donošenje nove zakonske regulative predstavlja jednu relativno zakasnelu meru – ona bi imala daleko “pozitivnije efekte” po razvoj kapitalističkih odnosa, da je kojim slučajem stupila na snagu pre 5 ili 10 godina. Ona u tom smislu može da se tumači i kao izraz zabrinutosti (dela) bloka na vlasti, koji uviđa da postojeći socio-ekonomsko-politički sistem počinje da pokazuje svoju neodrživost, koja bi u perspektivi mogla ugroziti ne samo raspodelu moći unutar vladajućeg bloka, nego i samu njegovu poziciju kao bloka na vlasti t.j. dominantni položaj u društvu[27]. Iz tog razloga se i pristupa reformskim potezima, koji treba da omoguće ne nekakve “promene”, već održanje društvenog statusa quo[28]. Dakle, da bi se održala generalna konstelacija odnosa snaga u društvu t.j. pozicija vladajućeg bloka, potrebno je zadovoljiti interese svih značajnih “društvenih aktera”. To obuhvata zadovoljavanje interesa svih klasa, frakcija i slojeva klasa koje se nalaze u vladajućem bloku, pre svega “stvaranjem povoljne poslovne klime” t.j. uslova koji će omogućiti ostvarivanje veće stope profita kroz intenzivniju eksploataciju podređenih klasa (polaznu osnovu toga treba da predstavlja spomenuta izmena zakona). Pod time se, dakle, podrazumeva “igranje” u interesu svih pojavnih oblika krupnog kapitala – industrijskog, trgovačkog i bankarskog – mada pitanje kojoj od ove tri frakcije zakon ide najviše na ruku ostaje otvoreno. Isto tako, ostaje otvoren i problem (i tradicionalne i nove) sitne buržoazije: ostaje da se vidi hoće li zakon zaštititi interese ove klase (ili nekih njenih frakcija), ili će nastaviti raniju politiku, kojom je manevarski prostor sitnih preduzetnika bio izuzetno ograničen, ukoliko već nije došlo do njihove disolucije (kao u slučaju tradicionalne sitne buržoazije). U tom smislu će izmena zakonske regulative pružiti deo odgovora na pitanje o sastavu i odnosu snaga unutar bloka na vlasti, jer će se videti spada li (i na koji način) u njegove interese i zaštita interesa sitne buržoazije? Do sada to nije bio slučaj, a hoće li se to promeniti, ostaje da se vidi.
 Zatim, novom regulativom će biti potrebno zadovoljiti i interese posebnih društvenih kategorija, onih društvenih snaga koje imaju naročitu težinu u sistemu podele moći unutar društva; u ovom konkretnom slučaju, reč je o državnoj birokratiji koja popunjava mesta u državnim aparatima, a koja u Srbiji predstavlja uticajan faktor u ukupnim društvenim odnosima. U tom smislu, može se reći da postoje dva moguća scenarija (jer, iz do sada dostupnih informacija o izmenama zakona, nije sasvim jasno koja je sudbina namenjena državnom sektoru). Sa jedne strane, moguće je da će pozicija državne birokratije ostati manje-više neizmenjena, što je u suštini bio rezultat i prethodnog zakona o radu, koji je tako ostao ograničen na privatni sektor, kao i na firme koje su trebale da pređu iz državne u privatnu svojinu. Štiteći zaposlene u (odabranim) državnim preduzećima i državnim institucijama, prethodna (i zapravo još uvek aktuelna) regulativa je time značajno povećala privlačnost zapošljavanja u državnim službama, koje su se, u odnosu na ostale sektore tržišta rada, izdvojile kako visinom prihoda, tako i sigurnošću radnih mesta. To je vodilo intenzivnom zapošljavanju u državnom sektoru i porastu opterećenja koja su morali podneti ostali sektori (koji finansiraju državni sektor), tako da je država postala, na posletku, veliko opterećenje za privredu (t.j. krupni kapital), ali se ujedno profilisala kao vodeći poslodavac u srpskom društvu. Druga posledica ovakve politike bio je drastični porast (ionako velikog) uticaja političkih partija na politiku zapošljavanja, budući da je upravo članstvo u nekoj od vladajućih partija predstavljalo ulaznicu ne samo za zapošljavanje u državnom sektoru, već i za razne oblike preduzetništva t.j. unosne poslove sa državom (nabavke, opremanja, investicije itd.)[29]. U tom smislu se i može reći da je u Srbiji uspostavljen model sličan onom u Kini, gde tek članstvo u KP omogućava bolje pozicioniranje u socioekonomskom sistemu. Zato bi se i moglo zaključiti da će se, ako izmenama zakona ne bude obuhvaćena državna birokratija (ili barem njen deo), samo pojačati utisak o nastupajućoj “kineskizaciji” uslova rada u privatnom sektoru u Srbiji. Međutim, ako su aktuelnim zakonom o radu zaštićeni interesi državne birokratije, što je kumovalo “opterećenju” celokupnog privrednog sistema, znači da je ovakva zaštita birokratskih interesa ugrozila interese nekih drugih frakcija u bloku na vlasti.
Upravo iz tog razloga – ugrožavanja interesa nekih drugih društvenih snaga – izmena zakonske regulative se može posmatrati i kao pokušaj da se uspostavi ravnoteža interesa, što bi, zapravo, značilo da će privilegije državne birokratije morati da budu umanjene i da se upravo u tome ogleda jedna od suštinskih transformacija koju donosi predlog izmena zakona o radu. Dakle, to bi bio drugi mogući scenario: promena regulative kao način “otvaranja” države t.j. proširenje neoliberalnih reformi na državni sektor ili na jedan njegov (najmanje zaštićeni) deo. Ako je to slučaj, onda treba očekivati dalju “liberalizaciju” i privatizaciju onih sektora koji su ostali pod državnom kontrolom[30] – u prvom redu to su oblast energetike, poštanskih usluga, komunalnih službi, sektora zdravstva i socijalnog staranja itd. – kao i primenu novih odredbi o zapošljavanju i ugovorima o radu na sve državne službe (produženje važnosti ugovora na određeno vreme[31], olakšana procedura otpuštanja i slično). Ovakva jedna, reklo bi se, epohalna izmena, mogla bi da ukaže na činjenicu da je došlo do promene odnosa snaga u vladajućem bloku (na štetu interesa državne birokratije), što bi trebalo da nas vodi ka pitanju – koja je to snaga koja je uspela da nametne spomenutu promenu? Može se pretpostaviti da su važnu ulogu u ovom sukobu interesa imali strani konsultanti na izradi zakona (eksperti MMF-a itd.), koji upravo poseduju političku težinu neophodnu radi formulisanja takve zakonske regulative koja će ukinuti do sada privilegovani položaj državnih ustanova i najvećeg dela činovnika. Možda upravo na taj način treba tumačiti buncanje o “ukidanju socijalističkih povlastica”, o kojem je u tekstu o izmenama zakona bilo reči? Naravno, strani konsultanti sami po sebi ne predstavljaju posebnu (autonomnu) snagu u postojećem sukobu interesa, nego, umesto toga, zavodljivo odenuti u tehnokratsko ruho stručnosti i tehničke podrške, zastupaju interese jedne od sukobljenih strana, a to može biti samo krupni kapital. Mislim da nije neophodno ulaziti u analizu da li je to kapital stranog ili domaćeg porekla, jer je to sasvim svejedno, budući da strani kapital lako postane domaći, a domaći je takođe i strani. Bilo kako bilo, što se tiče položaja državne birokratije kao posebne društvene snage u društvenim odnosima, moguća su dva osnovna scenarija – kako će konačni predlog izmena zakona izgledati, u kojoj će formi biti usvojen i sprovođen, ostaje tek da se vidi, a na osnovu toga što proizađe, biće moguće suditi o odnosu snaga u vladajućem bloku.
Na posletku, novi set reformi će (kako zakonodavac pretpostavlja) omogućiti “otvaranje novih radnih mesta” t.j. uvećanje mogućnosti za zapošljavanje radnog naroda (proletera i najamnih radnika iz drugih klasa i frakcija klasa). Time što će se tek omogućiti najamnom radništvu da u potpunosti realizuje svoju “slobodu” prodaje sopstvene radne snage – koje sada uglavnom nema tu mogućnost, zbog enormne stope nezaposlenosti (koja se prema zvaničnoj statistici kreće oko 22%, ali je realnije zaključiti da obuhvata, okvirno, između 30 i 45% radno sposobnog stanovništva) – novu reformu će biti moguće tumačiti i kao neku vrstu “ustupka” podređenim klasama. One su sada prinuđene da ostanu izvan sistema, faktički osuđene na vegetiranje i preživljavanje kroz različite “alternativne” oblike privređivanja, najčešće kombinaciju povremenog najamnog rada, poljoprivrednih aktivnosti niskog intenziteta (na sitnim porodičnim imanjima), sitnog kriminala i šverca, te jednostavnih formi naturalne i/ili robno-novčane razmene. Ovakvo isključivanje ogromnog dela populacije može predstavljati veliku političku opasnost i možda na tom mestu treba tražiti neke motive vladajućih društvenih snaga za okretanje reformama. Naime, najamni rad u kakvim god uslovima zaista može delovati kao “perspektiva” (i u tom smislu kao ustupak načinjen od strane vladajućih klasa) u odnosu na aktuelno stanje masovne hronične nezaposlenosti: iz toga proizilazi da se intenziviranje klasnog rata – čiju manifestaciju predstavljaju nove reforme – ponekad stvarno može percipirati i kao neka vrsta ustupka. Ono što je verovatno, jeste da se u vladajućim krugovima upravo i računa na jedan ovakav efekat izmena zakona. Stoga se i da zaključiti da je, ipak, reč o relativnom kašnjenju ove zakonske regulative, jer nikad nije zaista kasno da se započne sa ovakvim merama i da se na taj način pripremi teren za uvođenje onoga što simbolično nazivamo kineskom proizvodnjom i kineskim uslovima rada[32].

Ipak, postavlja se pitanje da li će čak i takve mere zaista doneti promene, barem onako kako se to od njih očekuje, a o čemu zaključujemo na osnovu oskudnih vesti o izmenama zakonske regulative. U svakom slučaju, nema sumnje da će državna politika u narednim mesecima – između ostalog i kroz novu regulativu o zapošljavanju – upravo pratiti ovu logiku. Prvi efekti ovih reformi osetiće se vrlo brzo kada se pristupi “otvaranju” države t.j. liberalizaciji i privatizaciji onih privrednih sektora, preduzeća i ustanova koje još uvek nisu liberalizovane, pre svega kada usledi privatizacija Elektroprivrednog sistema (EPS-a) – jer nema sumnje da će upravo nastavak privatizacije predstavljati prvi korak u implementaciji nove regulative. Uglavnom, već se u ovom trenutku može pretpostaviti da će to biti privatizacioni talas koji će po uspešnosti prevazići sve prethodne privatizacije javnih preduzeća – s obzirom na odredbe zakona kojima se značajno pojeftinjuje otpuštanje zaposlenih, koje će privući daleko veći broj potencijalnih investitora (jer se time troškovi u startu umanjuju, a samim tim raste i projektovana stopa profita). Drugi očekivani korak biće širenje tzv. javno-privatnih partnerstava t.j. privatizacija javnih i komunalnih preduzeća u velikim gradovima (pre svega vodovoda, usluga odnošenja smeća, gradskog saobraćaja, snabdevanja gasom itd.). Zakonski je teren tu već trasiran, a povučeni su i brojni praktični potezi u pravcu njihovog uspostavljanja: u mnogim gradovima su gradske uprave već krenule da pripremaju predloge za javno-privatna partnerstva, u nekima je započelo i strateško uništavanje određenih javno-komunalnih preduzeća – sa idejom da se, obaranjem cene preduzeća, ona učine primamljivijim za potencijalne investitore – a u nekim gradovima i sektorima već se krenulo sa realizacijom (npr. uvođenje sistema BusPlus u javnom prevozu u Beogradu). Treći mogući korak je privatizacija (delova) sektora zdravstvene i socijalne zaštite – u kojoj meri i na koji način, ostaje da se vidi.
Uglavnom, ovako ili onako, nastavak privatizacije biće prvi rezultat primene nove regulative, jer se njime pre svega otvara mogućnost kapitalu da u relativno kratkom roku zabeleži veliki profit. Zato će ona, pre svega, privući one najdinamičnije frakcije globalne buržoazije t.j. one frakcije kapitala uz koje se obično vezuje epitet “mešetarski”[33], sem u slučajevima u kojima je, uz državnu asistenciju, predviđena uspostava strateškog partnerstva[34]. Da li će, osim toga, biti nekih drugih efekata novog zakona, teško je reći. Jer ne treba isključiti mogućnost da novi zakon kao svoje jedine rezultate zabeleži upravo privatizacije do sada neprivatizovanih preduzeća, iako će biti otvaranja i novih proizvodnih pogona i firmi iz onih sektora koji se oslanjaju na trgovački i bankarski kapital. Međutim, verovatnije je da će se to događati tek sporadično, a ne u nekim masovnim razmerama. Drugim rečima, sasvim je moguće da “veliki skok unapred” – na koji se, izgleda, u državnim krugovima ozbiljno računa (simptom toga je već spomenuto zazivanje oživljavanja proizvodnje) – izostane i da, umesto reindustrijalizacije i masovnog zapošljavanja i svega ostalog, efekat novog talasa reformi bude taj da se aktuelno stanje doslovno ni u čemu ne promeni, ali da to postane očigledno tek za tri ili četiri godine. Kada se 2017. srpsko društvo nađe na istoj onoj tački na kojoj je bilo 2011. ili 2012. godine, situacija će zapravo biti još drastičnija, jer će (i relativno i apsolutno) socioekonomsko zaostajanje i prateće zaoštravanje društvenih odnosa po svim mogućim osnovama postati neodrživo. Takva jedna situacija bi predstavljala sasvim prikladan društveni ambijent uoči obeležavanja 100-te godišnjice Oktobarske revolucije...




[3] Na primer, Zagorka Golubović je 2009. godine visokoparno u dnevnom listu Danas objavila smrt neoliberalizma i potrebu povratka proverenim vrednostima u vidu Kejnza, ocenivši kako su pozicije sprovodnika neoliberalne politike (Dinkić i društvo) postale neodržive. Tri i po godine kasnije, neoliberalna politika se nastavlja,  a neoliberali sede i dalje jednako čvrsto u ministarskim foteljama, tako da se kao neodrživo u celoj priči pokazalo samo buncanje Zagorke Golubović. No, uzevši u obzir njen praksisovski background, nešto više od spontanih filozofsko-socioloških mudrolija za jednokratnu upotrebu nije se ni moglo očekivati. 
[4] Iako su u poslednje vreme u nemačkim medijima sve učestalija upozorenja da stopa rasta opada, da je u nekim privrednim granama već dva kvartala uzastopno zabeležena stagnacija, a da je u nekim sektorima pad privrednih aktivnosti već dostigao alarmantan nivo. Za konačnu ocenu godišnjeg bilansa u 2012. još uvek je rano.
[5] O planu reformi predstavljenom u Francuskoj vidi: – http://www.spiegel.de/wirtschaft/soziales/frankreich-gallois-reformkonzept-a-la-hartz-hat-kaum-chancen-a-865407.html  (posl. pristup 06. 11. 2012)
[6] Komisija je bila poznata kao Hartz-komisija, po svom predsedniku Peteru Hartzu, koji je ujedno – što je zanimljiv podatak sam po sebi – u komisiji zastupao interese krupnog industrijskog kapitala, budući da je bio istovremeno i član uprave kompanije Volkswagen AG.
[7] Jedna od posledica bio je porast siromaštva među decom, iako procenat dece koja odrastaju u siromaštvu u poslednjih nekoliko godina (navodno) opada. U 2012. godini gotovo petina dece mlađe od tri godine u Nemačkoj (18,2%) odrasta u siromaštvu. Taj procenat se razlikuje od jedne do druge pokrajine i od grada do grada – recimo, u Brandenburgu iznosi 24,3%, u Berlinu 34,3%, a rekord drži zapadnonemački grad Gelzenkirhen sa 40,5% siromašne dece. – http://rbb-online.de/nachrichten/politik/2012_10/kinderarmut_in_der.html (posl. pristup 03. 11. 2012)
[8] Zanimljiv je podatak da je ovakva politika SPD-a vratila u opticaj staru parolu KP Nemačke iz međuratnog perioda – Wer hat uns verraten? Sozialdemokraten! (Ko nas je izdao? Socijaldemokrati!) – parolu, čija je utemeljenost u toku tih događaja dobila samo još jednu dodatnu potvrdu.
[10] Pored 2,78 miliona nezaposlenih, državna statistika beleži još i sledeće kategorije: 3,75 miliona minidžobera, koji su do zaposlenja stigli »zahvaljujući merama za zapošljavanje«, 4,38 miliona onih koji primaju socijalnu pomoć (Alg II) i 792.000 osoba koje primaju pomoć za nezaposlene (Alg I). Iz ovih kategorizacija (koje se delimično »seku«) teško je izvući jedinstveni zaključak koji je stvarni broj nezaposlenih i nedovoljno zaposlenih (delimično zavisnih od socijalne pomoći), jer deo ovih statistika uključuje i decu i druge članove domaćinstva. Sa druge strane, oni nezaposleni koji iz nekog razloga nisu prijavljeni u Agenturi za rad ili su upućeni na neke druge kategorije pomoći (npr. majke koje se staraju o deci, neke kategorije migranata, beskućnici itd.) nisu uključeni u ovu statistiku. 
[11] Treba naglasiti da u Nemačkoj, još uvek, ne postoji zakonski regulisana minimalna najamnina i da postoji veliki otpor udruženja poslodavaca, unije industrijalaca itd. uvođenju bilo kakve zakonske regulative u ovu oblast. Stoga se, više neformalno i po nekom nepisanom pravilu, prekarnim sektorom smatraju zaposlenja na kojima satnica iznosi manje od 9 Eura. Po pravilu, satnica na radnim mestima koja spadaju u kategoriju minidžobova (pomoćna ili prosta radna mesta, sa radnim vremenom do 15 sati nedeljno), a koja su u ovom sektoru i najbrojnija, iznosi od 5 do 7,50 Eura.
[12] 1-Euro-Jobs predstavlja tip prisilnog rada, namenjen onima koji se u statistikama definišu kao dugogodišnja nezaposlena lica (Langzeitsarbeitslosen) t.j. lica koja su bez zaposlenja duže od godinu dana. Takvim licima posao pronalazi Jobcenter i ona su prinuđena da ga obavljaju, ne bi li nastavila da dobijaju socijalnu pomoć. Ukoliko odbiju obavljanje posla, gube sva prava na socijalna primanja. Praktično, reč je o modelu »radom do socijalne pomoći«, koji je od ranije poznat u Sjedinjenim Državama. Pored socijalne pomoći, ova lica mogu od svog poslodavca da dobiju najviše 1 Euro po radnom satu (maksimalno do 165 Eura mesečno), zbog čega je ova vrsta zaposlenja »u narodu« i poznata kao 1-Euro-Job.
[13] Otpuštanje je proces koji je uvek povezan sa velikim teškoćama, nailazi na prepreke, izaziva otpor sindikata, traje »neopravdano dugo«, a najčešće ima i sudski epilog. U ovom slučaju procedura je znatno ubrzana, budući da poslodavac ne mora da ulazi u procese pregovaranja sa zaposlenima, nego to direktno rešava sa agencijama za posredovanje, koje to dalje rešavaju sa radnicima, kojima su, za svaki slučaj, sami ugovori vremenski ograničeni, a u ugovorima su im ograničena i druga prava, pre svega u pogledu žalbi i drugih oblika pravne borbe.  
[14] Uobičajena taksa za posredovanje pri zapošljavanju iznosi 500 €. Ovaj trošak snosi sam (ne)zaposleni, ili, ukoliko poseduje odgovarajuće uverenje službe za rad, pokrivanje ovog iznosa preuzima sama služba (država). Pitanje provizije reguliše se sistemom dvostrukog ugovoranja (između poslodavca i agencije i između zaposlenog i agencije), pri čemu posrednik beleži profit na ime razlike između visine nadnice koju poslodavac određuje u ugovoru sa agencijom i visine nadnice koju agencija određuje u ugovoru sa zaposlenim. Naravno, ova razlika je pravno uobličena na suptilan način, ali joj je suština upravo ta.  
[15] Iako je ovakva praksa bila povezana sa određenim rizicima i velikim troškovima (troškovima otpremnina i sudskih procesa, ukoliko su radnici podnosili žalbe sudskim instancama itd.), te je često znala da i vremenski dugo traje (jer su bile u pitanju višemesečne procedure), postojala je procena poslodavaca da će se ovakvi zahvati na kraju, ipak, isplatiti, što se pokazalo kao tačno. Velik deo troškova na posletku je amortizovan i to ne samo posredničkim poslovima agencija, već i na taj način što su zaposleni, koji su primili otpremnine, često kao preduslov za ponovno zaposlenje, morali da vrate isplaćene otpremnine svojim starim-novim poslodavcima. Onaj deo zaposlenih koji ne bi pristao na takvu meru, nije bio uopšte više uziman u obzir za zaposlenje u tim kompanijama. 
[16] Procena istraživača (iz 2006) je bila da je »udeo na tržištu« posredničkih agencija vredeo oko 9 milijardi eura. Godišnji promet samo tri najveće agencije iznosio je 2005. godine oko 1,5 milijardi i to: Randstad 754 miliona € (28.900 radnika »u podzakupu«), Manpower 402 miliona (16.700 radnika) i ADECCO 365 miliona (12.500 radnika) – Achim Vanselow, “Leiharbeit – eine atypische Arbeitsform macht Karriere”, u: Arbeiten ohne Netz. Prekäre Arbeit und ihre Auswirkungen, ured. Klaus Pape, Hannover: Offizin, 2007, 116. 
[17] Iako su sindikalne organizacije u određenim delovima privrede ostale izuzetno snažne – pogotovo u rudarstvu i energetici, auto-industriji, građevinarstvu, železnici itd. – činjenica je isto tako, da je pozicija sindikata u društvu, pogotovo u poslednjih deset godina, značajno oslabljena i da se broj sindikalno organizovanih radnika smanjio.
[18] Prema podacima sindikata, u Nemačkoj postoji oko 7,5 miliona zaposlenih na minidžob bazi, od čega je za 2/3 (4,9 miliona) minidžob jedina vrsta zaposlenja. U nekim sektorima, posebno u ugostiteljstvu, 50% svih radnih mesta su minidžobovi – u: Barbara Dribbusch, “Minijobs bald für 450 Euro”, Die Tageszeitung, 9940, 26. 10. 2012, 9.
[19] Nikos Pulancas, Klase u savremenom kapitalizmu, Beograd: Nolit, 1978, 16, 20.
[20] To je u Nemačkoj jedan od zvaničnih naziva za ovaj deo populacije (prema podeli na niže, srednje i više slojeve). Osim toga, postoji i slična klasifikacija prema nivou zarada na Geringverdiener (slabo plaćene), Normalverdiener (normalno plaćene) i Besserverdiener (bolje plaćene). Šta tačno u klasifikaciji predstavljaju slabo, normalno i bolje, teško je reći, ali to i nije toliko bitno. Jer je u pitanju jedna mistifikacija birokratske statistike u Nemačkoj, kojom se iz dominantnog diskursa potpuno potiskuje bilo kakvo referiranje na klase, pa čak i toliko rasprostranjena upotreba distinkcije na bogate i siromašne (koja i sama ima mistifikatorski karakter), pre svega zato što ukazuju na nekakve suprotnosti i konflikte, koji leže u njihovoj osnovi. Umesto toga, operiše se pojmovima u kojima formalno ne postoji nikakva vrsta suprotstavljenosti i u kojima nema »gubitnika«. Jer su svi »dobitnici«, budući da svi zarađuju, neki zarađuju slabo, neki normalno, a neki bolje, ali svi zarađuju, niko ne gubi. 
[21] Zaoštravanje politike prema nezaposlenima i drugim primaocima nekih vidova socijalne pomoći najavljeno je 2010. u vladinom dokumentu Zukunftspaket 2011-2014 – Christoph Butterwegge, “Von Hartz IV zu »Hartz V«?”, u: Kaltes Land. Gegen die Verrohung der Bundesrepublik, ured. R. Bauer, H. Platta, Hamburg: Laika, 2012, 95.  
[22] Prvi korak u tom pravcu već je preduzet: od januara 2013. visina primanja za zaposlenja na minidžob osnovi biće podignuta sa 400 na 450 €, što će, prema procenama, doprineti daljoj transformaciji (fragmentaciji) radnih mesta i širenju prekarnog sektora – Barbara Dribbusch op.cit.
[23] Uprkos informacijama iz poslednje dve godine o tome kako je u Kini, ipak, došlo do povećanja iznosa minimalnih najamnina, podatke o realnom iznosu minimalne mesečne naknade, a pogotovo nadoknade po radnom satu i prosečnog broja radnih sati u nedelji (što su pravi pokazatelji stanja u pogledu uslova rada), vrlo je teško ustanoviti. Zvanične brojke o tome – kako su oni, na primer, izneti u: Bernd Schaaf, Lohn- und Lohnnebenkosten: VR China, Bonn: Germany Trade and Invest, 2011, 12. – ne treba uzimati za ozbiljno. Minimalne mesečne nadoknade u Kini kreću se, otprilike, u opsegu između 28 i 200 € mesečno, što zavisi od raznih faktora, ali je pre svega regionalno određeno, jer se minimalci razlikuju od jedne do druge provincije. Ali nam to i dalje ne pruža pravu sliku, jer nije jasno prema kojim tarifama se računa satnica, kao i koji je broj radnih sati u pitanju. Ipak, ono što bi moglo da posluži kao ilustracija stanja u Kini jeste poverljivi podatak o »rezervnoj armiji rada« u unutrašnjosti Kine, koji je »iscureo u javnost« 2008. godine. Prema tom podatku, čak 230 miliona ljudi u Kini ima godišnji (!) prihod manji od 44 $ (što je manje od 3,5 $ mesečno). Na osnovu tog podatka je ustanovljeno da 600-700 miliona ljudi u Kini (gotovo polovina populacije) živi ispod granice siromaštva određene standardima UN (1$ dnevno po osobi), po čemu je Kina »prevazišla« čak i najveći deo siromašnih afričkih zemalja. –  http://www.epochtimes.de/chinas-mindestlohn-einer-der-niedrigsten-in-der-welt-551484.html (posl. pristup 03. 11. 2012). Taj podatak dovoljno govori o »predestiniranosti« kineske ekonomije da dominira na svetskom nivou za celi niz narednih decenija.    
[24] C. Butterwegge op.cit. 93.
[25] Primera radi, istraživanje među radnicima jedne kompanije za proizvodnju automobila iz zapadne Nemačke je pokazalo da 54% ispitanika smatra da je potrebno izvršiti veći društveni pritisak na nezaposlene, u čemu se delimično slaže još oko 1/3 ispitanih. Zanimljiv je, sa druge strane, odnos prema istom pitanju koji postoji u istočnom delu zemlje, gde se ogromna većina ispitanika jasno usprotivila takvim stavovima. – u: Klaus Dörre, “Abwertung, die aus der Mitte kommt. Prekarität als fatales Wettbewerbsystem”, u:Eine Frage der Klasse? Deutschlands Mitte zwischen Abstiegsangst und dem Tritt nach unten, Potsdam: HBS Brandenburg, 2012, 38. 
[26] Zaoštravanje klasnog sukoba je, očigledno, globalni fenomen, jer postoji svuda, iako se njegove konkretne forme mogu razlikovati (kao što se i razlikuju) od jednog do drugog društva (t.j. društvene formacije).
[27] Izraz blok na vlasti nema nikakve veze sa političkim partijama, već sa klasnom strukturom jednog društva i klasnim pozicioniranjem unutar njega. Političke partije mogu, ali i ne moraju na različite načine odražavati ove rasporede.
[28] Potvrdu tog nalaza može predstavljati činjenica da je rad na izmenama zakona počeo pod vlašću jednog političkog saveza, a da se sa njim nastavlja pod vlašću drugog (dakle, u drugačijim političkim okolnostima), što zapravo pokazuje da politička konstelacija u srpskom društvu, sama po sebi, i ne igra neku presudnu ulogu. Da je to zaista tako, može kao dalja potvrda da posluži podatak da je »politika reformi« započela još davne 1988. godine, sa odustajanjem od samoupravljanja, te da su je sve vlade i partije, koje su nakon toga vršile političku vlast (od SK Srbije do aktuelne koalicije), vodile u istom pravcu – naravno, neke manje, a neke više dosledno, neke manje, neke više uspešno, u boljim ili lošijim okolnostima itd. – ali u pravcu koji je zacrtan još krajem 1980-ih. Zato, kada se sagleda poslednjih 25 godina, može da se zapazi postojanje višestrukih kontinuiteta u razvoju Srbije: oni se izražavaju u manje-više kontinuiranoj neoliberalnoj socioekonomskoj politici, kao i u političkom kontinuitetu. 
[29] To bi značilo da jedan od najvažnijih državno-ideoloških aparata u Srbiji danas jeste sistem političkih partija, budući da upravo on igra presudnu ulogu u proširenoj reprodukciji društvenih klasa. Važnost koju ima ovaj aparat u slučaju srpskog društva predstavljao bi jednu od njegovih specifičnosti u odnosu na ostale društvene formacije (recimo, u Nemačkoj je jedan od važnijih državno-ideoloških aparata školski sistem itd.), koja čak ima i određeni istorijski kontinuitet i može da se prati od poslednje četvrtine 19. veka (ako ne i od ranije). 
[30] Može se reći da će novi talas privatizacije slediti ovako ili onako t.j. da će privatizacija svakako biti prvi efekat nove regulative, bez obzira na to kako će ona u celini tretirati državnu birokratiju.
[31] U mnogim državnim ustanovama neke od novih odredbi su primenjivane i do sada, dakle, čak i pre donošenja novog zakona. Iako aktuelni zakon predviđa da nakon isteka ugovora na određeno vreme, osoba angažovana po ovoj osnovi mora biti ili zaposlena na neodređeno vreme ili otpuštena, praktično je dolazilo do daljeg produžavanja ugovora na određeno vreme, time što su zaposlenima preimenovana radna mesta, te su oni, na taj način, ponovo angažovani na određeno vreme, ali na »novim radnim pozicijama«. U tom smislu, dakle, potvrđuje se teza da će zakon samo regulisati i do sada rasprostranjene prakse (prebacujući ih iz sive u belu zonu).
[32] Valjalo bi se na ovom mestu prisetiti istorijskog primera prvobitne akumulacije kapitala u Engleskoj: intenzivni razvoj kapitalističkih odnosa bio je moguć tek kada su, nakon razno-raznih društvenih procesa (dugogodišnjeg procesa propadanja sitnog seljaštva, privatizacije javnih površina kroz proces ograđivanja itd.), vlasnici kapitala na raspolaganju imali dovoljnu količinu radne snage spremne (osuđene) na radni angažman pod bilo kakvim (to znači – najgorim) mogućim uslovima (jer alternative više nije bilo). Opažaju se izvesne sličnosti između ovog i primera koji predstavlja današnje srpsko društvo.
[33] Zoran Gajić, “Nagovor na kritiku političke ekonomije”, u: Kroz tranziciju. Prilozi teoriji privatizacije, ured. Željko Popović, Zoran Gajić, Novi Sad: AKO, 2011, 270.
[34] Scenario sličan prodaji NIS-a očigledno se priprema i za EPS, čiji će strateški partner biti nemački koncern RWE – vidi: http://www.manager-magazin.de/unternehmen/energie/0,2828,855032,00.html (posl.pristup 08. 11. 2012)