nedjelja, 8. siječnja 2012.

Podrška Društvenom centru u Novom Sadu


Ko naseljava Društveni centar u Novom Sadu? Ko to tamo žonglira, pleše, izvodi svakojake akrobatike, slavi božić, porodično se okuplja? Prvi odgovor bi bio: nevladine kulturne organizacije, kultur-menadžeri/ke i -aktivisti/kinje, umetnici/ce, sportske organizacije, itd. – jednom rečju, ako bi se upravo pomenuti citirali – 'profesionalci'. Nakratko je došlo do zabune kada je rečeno 'narod', taj drevni koncept koji je uvek i jedino usko vezan za Državu, ali su se ubrzo ispravili rekavši 'reprezenti naroda'. Hoćemo li se složiti da narod može da reprezentuje, prebrojava i postrojava jedino Država? Da je kojim slučajem rečeno 'radnici', znali bismo da njihova singularnost može da se prezentuje ali nikada da se re-prezentuje.

Ono što profesionalci i profesionalizam u kulturnom polju rade je akumulacija kulturnog kapitala, u ime 'zahteva' (samim tim to ne može biti politički zahtev) za besplatnim javnim prostorima za kulturne, sportske, humanitarne i druge društvene radnje. Ako znamo da je kulturni kapital društveni odnos koji se odvija rame-uz-rame sa akumulacijom znanja, pre svega, i raspodelom moći i društvenog statusa, onda se s pravom možemo upitati kako je moguća borba protiv komercijalizacije javnog prostora podsticanjem akumulacije kulturnog kapitala (doduše ne i novčanog, ali samo do tačke kada će biti uključen u kulturni turizam, kako je najavljeno i obećano lokalnim vlastima). Kulturni kapital je kapital, a gde je kapital, tu je i realna supsumpcija, odnosno, kapitalistička eksploatacija i uspešno sprovedena podela rada. Društvenom centru, stoga, nedostaje ovaj označitelj: levica.

Kulturni kapital se u slučaju aktera Društvenog centra akumulira ne samo radi 'apstraktne' kategorije društvenog statusa koji treba da dovede do uspostavljanja nekomercijalnog javnog prostora, već kao građansko oružje za borbu protiv društvenog vlasništva: za vlasništvo nad  prostorom (infrastrukturom) – za 'javni prostor' konstituisan kao privatno vlasništvo, ekskluzivno i rivalsko. Društveni centar je test-polje Države za otimačinu društvene imovine putem političke partije i njenih reprezenata u polju kulture i borbe, uz pomoć i u ime naroda, sa nekom drugom instancom vlasti za istu tu vlast nad ekonomskim resursom kakav je kultura. Otuda ponavljanje kultur-kreativno-industrijske mantre da kultura ne mora da bude opterećenje budžeta, već ekonomski pokretač i uspešni graditelj građanskog identiteta (koji svakako nije identitet beskonačnosti razlika već identitet kulturne elite koja bi nas najbolje umela predstaviti). Na taj način Društveni centar doprinosi imidžu Novog Sada i njegovoj strategiji konačnog proterivanja koncepta 'zastarele' fabrike – mesta istinske političke borbe, i uvodi mesto 'društvene i kulturne fabrike' iz koje je svaka borba uspešno isključena.

U Društvenom centru je sprovedena podela rada koja se uspešno neguje još od trenutka kada je Inicijativa za Društveni centar uspostavila podelu na operativne Radne grupe i sve ostale. Ono što je direktan rezultat jeste podela na 'stare kuke' alternativne i državne kulturne produkcije u Novom Sadu - zaslužne za osvajanje barake, i 'fazane', mlađe aktiviste i aktivistkinje koji u ime slobode i kreativnosti noću testiraju zdravlje sve dok ovi iznad njih, na mig Države, ne utvrde kako je stvar prošla i kolike su šanse da se ovajde sticanjem simboličkog kapitala u javnom prostoru i njegovim investiranjem u državnu službu koja im je već dodeljena u cilju menadžerisanja kulturom i 'javnim' prostorom. 

Zbog svega ovoga postaje jasno zašto je jedan od glavnih marketinških poteza Društvenog centra reprodukcija humanitarizma koji je uvek sredstvo akumulacije (u ovom slučaju simboličkog) kapitala otimanjem, a isto tako znamo da ideologija humanitarizma ne može da postoji među onima koji su jednaki.

Postavimo onda preciznije pitanje: čega je mesto Društveni centar? Svakako ne mesto emancipatorske politike (onda jedino može biti: policije), jer ovakva konstelacija uspešno i pedantno osujećuje oprisutnjenje ideje komunizma i isključuje politiku, pošto je ova uvek i samo na distanci od Države. Zbog toga je jasno da žongleri i kulturalisti dolaze prvi – čak su i alternativni kulturalisti u Novom Sadu uvek bili državni kulturalisti – i da na ovom mestu građanske ideologije koja  reprodukuje Državu nikada neće biti mesta za nezaposlene, beskućnike, siromašne, za radnike. Kako je jedan stari anti-režiser rekao: protivno građanskom javnom prostoru, danas je jedino moguće konstituisati javni prostor zasnovan na realnom životu radnika i ostalih isključenih iz idealizovane stvarnosti građanstva i javnog mnjenja.