utorak, 29. studenoga 2011.

Cvat levice


Budni i ažurni pripadnici levičarske organizacije Marx21 nas redovno podsećaju na uspehe svoje politike, ali nakon incidenta na pres konferenciji u organizaciji Vremena i Friedrich Ebert Stiftunga to čine ukazivanjem na neuspeh ocvale anarhističke skupine, takozvanih Asiraca, što je prilično nečasno za naš ukus. Iako je forma koja je najčešće izabrana za ovu reklamu (i antireklamu) No Comment, svima od riječi i slike jasno je da je ova rečita kao što i ćutnja može biti rečitom.
Ali i da je nerečita ova ćutnja slike, bi li nam adresant ove poruke bar podneo nekakav račun o svojem oglašavanju, kada već izbegava da nas posveti u čaršijske sukobe beogradske levice i na taj način nam otvori oči za prijem sopstvenih poruka? Mislim da bi to bio red, jer, čini nam se, valjalo bi politizovati ovo što se događa, a ne još i produbiti tržišnu agoniju u koju se levica uvalila u potrazi za priznanjem i reprezentativnošću.
Šta hoćemo reći? Pa reći ćemo da je jasno da je došlo do smene generacija na ljevici, pri čemu treba podsetiti da generacija nije biološka kategorija, i da je sada u ofanzivi Marx21 kao mlađa skupina reprezentativaca koja kani obujmiti pod svoje skute studentski narod, dok se osujećena asirska skupina nevoljno povlači uz delirične praske i uzdahe. (O tome da delirično istupanje ne mora biti i loša politika, moraćemo drugi put.) 
Što se studentskog i akademskog naroda tiče, tu smo već videli dosta, ako ne i isuviše. Koprca se ovaj deo populusa koliko mu je i kada mu je do koprcanja, i vazda traži autonomiju u svom političkom izričaju te se redovno oglušuje o stupice koje mu karijerizam njegove bede, dakle studentske i akademske, podmeće. Treba li sačuvati ovoga od sebe? Pa ne treba, razume se. Neka nagazi kroz procedure simbolizacije i beleženja, i neka pojuri na poziciju koja ga čeka. Ako nekoga na tom putu i izgubi, taj se ionako ne računa. Studentarija je, kao što rekosmo, samo jedna pripremna faza za repetitore i reproduktore sistema koji ih tera na tržisno nadmetanje i isključivanje na putu postajanja repetitorom i reproduktorom sistema reprodukcije kapitalistickog načina proizvodnje.
Kako su to omladinci iz ASI stariji od Marx21, kada to biološki nije moguće ustanoviti, političko je pitanje. To je moguće jer su Asirci pripadnici jedne starije generacije, iako biološki mlađi od onih čijoj generaciji pripadaju, koja je bila antimiloševićevska i antinacionalsocijalistička u vreme kada su Marx21 bili pripadnici jedne nadolazeće generacije koja nema veze sa raspadom Jugoslavije i šovinističkim krešendom koji nas je podelio na dve strane za sva vremena. U vreme kada je asirska leva politika pokušavala da se artikuliše, ova mlađa skupina je bila kompetitivno nabrijana, te je pokušavala braniti nacionalne interese nečega što je smatrala antiimperijalnim interesom levice, ne videći da joj je mesto bilo pripremljeno u Pečatu (Vučelić) i sličnim nacionalsocijalističkim nišama javnosti. To je, prema mišljenju Instituta za konceptualnu politiku, osnov ideološkog i političkog sukoba ove dve skupine koje su pre svega nasele na zakone tržišta, iako levog, i nastavile da se ponašaju u skladu sa njim. Ako je već tako, onda se sa razlogom možemo upitati ima li tu politike i nije li to loš pokušaj da se rastržišti ponašanje studenata.

četvrtak, 10. studenoga 2011.

Konceptualni imperativ

Piši tako da esencija onog sto oćeš uvijek može poslužit ko politički program za organizaciju čiju konačnu smrt/bespotrebnost želiš doživjeti!

utorak, 8. studenoga 2011.

Obrazovna pobuna


Zašto obrazovanje treba da bude besplatno? To je pravo pitanje, a odgovor na njega je jednostavan: Obrazovanje treba da bude besplatno zato što je samo na taj način dostupno svima. Obrazovanje je tek kao besplatno dostupno svima jer nemaju svi ljudi primanja koja bi bila dovoljna da obezbede njihovo i školovanje onih koje izdržavaju. Računica prema kojoj je maksimalna školarina tri minimalna lična dohotka u Srbiji je spontana kalkulacija i ništa manje spontana procena odnosa snaga i, kao takva, netačna. Ogroman broj nezaposlenih čini masu domaćinstava nesposobnim da odvoje i tri minimalna lična dohotka za školovanje svojih članova. Možemo li se zato pitati: čemu ustupci? Zašto smo se uključili u državni finansijski obračun kada stvari u politici ne funkcionišu na taj način? Zašto smo naseli?
Postoji još jedno pitanje koje se ovih dana moglo čuti, a ono glasi: „Zašto bi obrazovanje bilo dostupno svima?“ Ali to zapravo i nije pitanje, i to iz najmanje dva razloga. Kao prvo, njegovim postavljanjem mi smo već dali nekakav odgovor: mi mislimo da ono ne treba da je dostupno baš svima. Ali u tom slučaju bismo morali prvi započeti argumentaciju, a ne zahtevati je od onih koji ne misle kao mi. Naravno da nam ne pada na pamet da se stavljamo u poziciju onih koji postavljaju to pitanje, koje je uvek pitanje postavljeno drugom. Drugi razlog je taj što je logika koja upravlja odgovorom na ovo pitanje logika nejednakosti i stoga logika iracionalnog. Pošto takve logike nema, argumenti su samo trenutni odnos snaga i ništa više. Drugim rečima, na ovo pitanje se odgovara borbom, a ako je i reč o nekakvoj logici, onda je u pitanju logika kao metafora, dok su prava imena za to istorija i politika.
Da li je to razlog što se studenti danas optužuju za politiku? Sasvim sigurno: policija se poziva na fakultete kako bi osujetila politiku. Rektorov poziv upućen Ministarstvu unutrašnjih poslova je samo poslednja linija odbrane policije od politike. Daleko iza ove linije otpočela je istorija policijske kontrole nastavno-obrazovnog sistema. Sve je odavno počelo samim nastavničkim osobljem koje je svojom pripadnošću partijama uvuklo policijske partije na fakultete i naselilo studentske parlamente pandurskim podmlatkom. Policijski mehanizam kadriranja i zapošljavanja na fakultetima je mehanizam kojim se zatvara ovaj noseći ideološki aparat za klasnu borbu, i naš prvi problem je u tome što ne vladamo konceptualnim aparatom koji bi nam ovu stvar učinio zahvatljivom. Ono što se po navici naziva političkim partijama samo su policijske partije i naše društvo, suprotno doxi koju više niko ne dovodi u pitanje, pati od nepostojanja politike.  Zbog toga je pokušaj politizacije studentskog otpora anonimnoj tržišnoj dominaciji s pravom označen kao komunistički. Pa politike i ne može biti na desnici. Politika je politika ljudi, a oni koji su antikomunisti su psi, kako je to Sartr znao reći.
Pored ovih lažnih pitanja koja ne služe drugom do osujećenju mogućnosti promene i prekida sa stanjem stvari, postoji još dosta zamki koje ideologija postavlja pred one koji imaju problem da u njoj i uz pomoć nje misle svoju nesnosnu poziciju. Jedna od takvih smicalica je i do gađenja ponavljano pitanje: Ima li kapitalizam alternativu? Takava pitanja se mogu čuti i iz usta onih koji sebe smatraju levo nagnutim intelektualcima. Oni ga postavljaju iz svoje paternalističke brige kojom zapravo prikrivaju prezir prema pobunjenima, kako su to svojevremeno detektovali Situacionisti. „Impotentna levičarska inteligencija“ nas pita: Gde vam je agenda levice, gde vam je plan za novo društvo i ekonomiju? Šta se nudi kao alternativa postojećem poretku?
Oni kao da zaboravljaju da je postojeći poredak poredak nejednakosti. Današnje društvo je eksploatatorsko baš kao što su takva bila i prethodna društva, odnosno čitave epohe i njihovi načini proizvodnje. Kapitalistički način proizvodnje počiva na privatnom prisvajanju društvenog dobra – dobra koje je proizvelo društvo u celini, pa niko ne bi smeo, a pogotovo ne bi smeo da ima pravo, da prisvaja i otuđuje ono što pripada svima. Sam višak vrednosti – višak proizvoda – izvlači se i otuđuje plaćanjem vrednosti radne snage, a izbegavanjem da se plati vrednost njenog rada. Danas je produktivnost rada onog koji radi daleko veća, pa je samim tim i vrednost koju proizvodi daleko veća od vrednosti koja služi proizvodnji svega onoga što je potrebno za njegov opstanak, odnosno za proizvodnju radnika. Dakle kapitalističko društvo, društvo „jednakosti“ i „jednakih šansi“, „demokratsko društvo“ – kako sebe doživljava od vremena kada se ponudilo kao alternativa staleškom društvu feudalnog doba i načina proizvodnje – baš i nije društvo jednakosti i pravedne razmene ako se u njemu ne plaća ono što se uzima. Ono je društvo nasilne eksploatacije podržane običajima i pravom (i, naravno, represijom koja stoji iza prava!), a upravo su takva bila i sva prethodna društva koja smo smatrali nepravednim. Ekonomska prinuda je već postala mit vladajuće ideologije ovog društva i dugo opseda i samu levicu koja zato ponovo gubi iz vida politiku baveći se ekonomijom i finansijskim proračunima ne bi li uzela meru ekonomijama i utvrdila da li je moguće školovati se ili lečiti besplatno.
Postaviti pitanje alternative, plana ili vizije je zato smicalica. Pitamo li se o alternativi, mi zapravo pitamo onoga koga eksploatišemo ima li neko rešenje za nepodnošljivu situaciju u kojoj se nalazi. Ako nema, neka nastavi da bude nezadovoljan. Naplata štete čak više nije ni odložena na način na koji je to crkveni obračun duga uspevao da uredi. Da li je onda pitanje vizije umesno pitanje? Ima li ono smisla? Da li je to pitanje na koje treba tražiti odgovor? Ali da li je kapitalizam nastupio sa vizijom i gotovim planom izgradnje društva „jednakih šansi“ kada je izašao na istorijsku scenu? Gde je vizija buržoazije? Da li je nju neko pitao za agendu? 
Ovo pitanje dakle nije samo neumesno. Osim toga, ono i nije pitanje – ono je odgovor na jedno nepostavljeno pitanje, a pitanje koje ono kao odgovor traži je sledeće: Ko to pita za viziju? Ko je taj koji traži alternativu od onoga koji više ne može da trpi eksploataciju i nepodnošljivo stanje situacije? Ako se eksploatisani ne pita o tome kuda posle eksploatacije – ko je taj koji mu postavlja to pitanje? Ko je toliko radoznao da sazna šta bi eksploatisani i potlačeni mogao da ponudi kao rešenje za svoj neizdrživi položaj? Ko to ima vremena za zapitkivanje?
Ako je ovaj dokoni radoznalac impotentna levica koliko i potentna desnica, šta nam preostaje? Treba li se onda pitati o strategiji i saveznicima, kako se to može čuti i tumačiti iz studentskih oduševljenja kada im se predstavnici države u liku nastavnog osoblja pridružuju rečima podrške? Ta podrška je često poziv na taktiku i strategiju koja je već vođena lažnim dilemama, pa je onda i normalno da vodi u lažnu problematiku i stoga revitalizovanu tematizaciju partijske politike. Sada kad je potrebna odlučnost, upozorava se na razum, znanje, procenu situacije, taktiku i, u konačnom, plan za budućnost. Preporučuje se osnivanje radnih grupa koje bi se osposobile za rad na problemima koje međutim ove grupe same ne postavljaju, već im zahteve isporučuje ekonomska policija vlade. Radnim grupama se zapravo poziva na nastavak obrazovanja, učenja i obučavanja kako bi se odgovorilo zahtevima trenutka i složene prirode politike i ekonomije, a tu su i alternativna predavanja koja ne služe drugom do akumulaciji simboličkog kapitala onih odvažnijih ili marginalizovanijih pretendenata na funkciju učitelja. To je dakle zamka. Ono što treba učiniti je obustava postojećeg načina obrazovanja i prekid sa popovskim nastavno-obrazovnim stanjem situacije. Stvar je prosta: ništa nije potrebno da znamo da bismo jasno pozvali na jednakost!